БРОД, црквени

БРОД, црквени, главни део унутрашњег простора цркве или њено западно крило, тј. простор западно од централног места укрштања. Много чешће, то је средишњи подужни простор западног крила, фланкиран бочним крилима. Црквени б. заузима простор између портала и хора. Уз средишњи б. налазе се са стране бочни б. Код цркава у облику латинског крста средњи б. је пресечен попречним б. или трансептом. Б. може бити: главни, средњи, дуги, бочни, попречни, као и квадрат, хорски квадрат и високи б.

Римска антика познаје форму б. унутар концепције типичне лонгитудиналне грађевине намењене јавним сврхама – базилике – која због потребе прекривања што веће површине повећава своју димензију у уздужном смислу (ограничена техничка могућност прекривања простора дрвеном кровном конструкцијом). Базилика временом добија три б. од којих је средњи повишен, што омогућује изградњу прозора за осветљење у зидовима средњег б.

Код хришћанских базилика форма б. је настала из конструктивних разлога, при чему се свака од три или пет подужних просторија покрива засебном кровном конструкцијом. Оваква конструкција захтевала је континуалне носеће зидове чији доњи делови нису смели да буду пуни због губљења јединства унутарњег простора. Њих су зато замењивали низови камених стубова, међусобно повезани архитравним гредама или луковима, тако да заједнички образују аркадни низ. Да средњи б. не би био мрачан, преградни зидови између средњег и бочних б. издизали су се изнад крова бочних б., што је омогућавало да се у њима отворе прозори. Средњи б. постаје тако шири и виши од бочних. Бочни б. могли су бити двоспратни, са отвореним трибинама према средњем б. низом архитравно или лучно премошћених отвора између стубова.

У српској средњовековној архитектури црквени б. има специфичан облик и значај: представља средишње, централно место око којег се формира црквени план. Будући да се у српској архитектури у принципу не може говорити о базиликалним решењима, па ни о решењима са класичним црквеним б., употреба б. своди се на једнобродна решења црквеног плана. Оваква решења присутна су на многим средњовековним сакралним објектима у Србији. Међу многобројним примерима издвајају се: план средишње цркве Св. апостола у комплексу Пећке патријаршије, основа цркве манастира Придворице, план цркве манастира Бањске, Св. Арханђела код Призрена и манастира Псаче.

ЛИТЕРАТУРА: H. Koepf, Bildwörterbuch der Architektur, Stuttgart 1968; А. Дероко, Монументална и декоративна архитектура у средњевековној Србији, Бг 1985; С. Малдини, Енциклопедија архитектуре, Бг 2004.

Бранка Ланцош Малдини

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)