БУДИМ/БУДИМПЕШТА

БУДИМ/БУДИМПЕШТА (Budapest), главни град Мађарске, на северној периферији државне територије, око 80 км јужно од границе према Словачкој. Смештена је на северној периферији Панонске низије, на месту где пловна река Дунав напушта Вишеградску клисуру и улази у Панонску низију. То је једна од најзначајнијих саобраћајних раскрсница овог дела Европе. Од ње се одвајају путеви према југу (Балканском полуострву и Моравско-вардарском путу), према истоку и североистоку (Румунији и Украјини) и западу (Аустрији, Немачкој и Чешкој). По важности, за овим путевима заостају они који су упућени према северу јер се ту испречава широка зона планинског ланца Карпата, коју северно од Б. не пресецају дуге речне долине као природне предиспозиције путева.

Будимпешта је двојно насеље. На десној страни Дунава формирано је старије насеље Будим (Buda), које има зачетке у римском пограничном граду Aquincum, насталом у I в. н.е. на месту старијег келтског насеља. То је северна периферија савременог Будима. Дунав је тада био граница Римског царства, а на другој страни реке била је варварска територија. Будимска страна је током старог и средњег века имала преимућства због стратешких квалитета положаја, које су јој пружали Будимски брегови релативне висине 100–300 м. На једном од њих изграђена је Будимска тврђава. На уском појасу земљишта између ње и реке изграђено је мало подграђе Будим. У Будиму је до 1361. била престоница Угарске. Када су терени Будима постали недовољни за развој насеља, оно се проширило и на леву страну Дунава, на пространу низију 100–120 м н.в., где је настало насеље Пешта (Pest). Ту су постојале могућности слободног ширења савременог насеља и од времена када су стратешки квалитети насеља изгубили значај, приоритет у значају добија Пешта. Б. је град са око 2.000.000 становника и најзначајнији је индустријски, трговачки, културно-просветни и туристички центар Мађарске. У њему данас живи око 1.000 Срба.

Слободан Ћурчић

Будим је престони град угарских краљева. Срби су били стари становници овог града још од средњег века и то не само преко династичких веза Рашке и Угарске, него и преко појединих племића који су у њему имали куће у доба краљева Жигмунда и Матије Корвина (XIV–XV в.), а посебно преко деспота Стефана Лазаревића, који је у том престоном граду имао и своју палату. Срби су свом насељу, од времена Турака званом Табан, дали име по свом ћурчијском занату и штављењу коже за обућу и одећу. Табан се налазио на уском простору између Будимске тврђаве и Гелертовог брега код данашњег моста Ержебет. У време Велике сеобе под патријархом А. Чарнојевићем у њему се нашло веома много, можда десетине хиљада, па и више пребеглих Срба. Од тог броја се следећих година, а нарочито 1702, много њих одселило у новостворену Потиску и Поморишку војну границу и другде, тако да их је остало нешто преко 4.000 душа, колико их је било и према попису из 1715. Смањивање броја српског становништва текло је и после тога, па их је 1720. било око 3.000, 1766. свега 1.123. Сталном смањивању броја Срба допринеле су две епидемије куге (1709–1713, 1738–1739) кад је умрло 631 лице, као и честе поплаве Дунава (посебно 1712) и пожари, покатоличавање и утапање у мађарску нацију. Мађари су га називали „Рацварош", а Немци „Рајценштат". Поред Табана, понешто Срба било је и у другим деловима будимских предграђа – у Воденој вароши и Ујлаку. У првој половини XVIII в. Табан је био највеће насеље у оквиру града Будима, у којем до 1715. на ужем градском подручју није било ниједног Србина којем је било забрањено да станује у царским тврђавама у Угарској.

На врло ограниченом простору Табан је у почетку био насеље бедних, збијених кућица, најчешће колиба покривених сламом и трском, страћара од ћерпича и плетера, облепљених блатом, а само мали број кућа био је од тврђег материјала, са таваном и подрумом, саграђен на целом „плацу". Улице су се називале по појединим личностима или по врсти занимања њихових становника. У вароши је била црква Св. Димитрија Солунског. Цела варош Табан била је ограђена палисадама и шанцем који су чували варошки стражари. Наспрам цркве налазио се варошки дом са затвором, који је био покривен шиндром и имао собу за суд и танач – све врло скромно.

Првобитно становништво Табана, осим оног из доба Турака, било је, према пописима из 1702. и 1720, по пореклу из уже Србије, Старе Србије (Косово, Метохија, Рашка област), понешто из Црне Горе, Босне, Херцеговине и нешто мање из Македоније. По занимању били су то занатлије, трговци, виноградари и бескућници. У верском погледу Табанци су били православни (Срби, Цинцари и понеки Циганин), а католици (Шокци, Буњевци, Хрвати), као мањина, били су одвојени у своју посебну општину, али у погледу дажбине уједначени са православнима.

Табан је био једна од општина града Будима, потчињена Магистрату града у којем су Немци држали управу, разрезивали порез и друге дажбине и безобзирно их убирали од Срба и других словенских становника. У прво време после одласка Турака, будимски Немци су их третирали више као слуге и служинчад за обављање непожељних послова, али су због њихове множине толерисали њихову посебну општину и њену управу. Поткрај 1696. становници Табана су привилегијом цара Леополда I добили политичко-правну аутономију и могућност да постану и грађани Будима. То је потврђивано царским патентима из 1699. и 1700, али није спровођено у дело. Самоуправа табанских Срба огледала се у сопственим општинским органима, у администрирању на свом језику и употреби старог календара. Табански магистрат је био непосредна надлежна власт која је у живот спроводила наређења градског, Будимског магистрата.

На челу Српског магистрата у Табану стајао је биров као председник општине, биран на годину дана. Он је представљао општину пред вишим властима, руководио текућим пословима и скупштини вароши подносио извештај о раду. Њему су помагали ешкути, којих је најпре било тројица, а касније двојица. Они су присуствовали суђењима и прикупљали контрибуцију, па су унеколико вршили и благајничку дужност. Изнад њих налазио се одбор или савет, звани танач, најпре од 15, затим од 12, и најзад од 6 чланова. Он је поред управне вршио и судску власт, а заседао је два пута недељно. Своје одлуке саопштавао је добошем преко малог бирова (киш биров). Изнад танача налазио се стални одбор од 24 члана, који је контролисао рад танача. На крају су долазили скупштина од 70 чланова и народни збор. Танач, као судски орган, решавао је ситније преступе (свађе, оштећења, повреде морала, цеховске спорове итд.), а крупнији преступи решавани су пред Магистратом града.

Од 1704. Срби у Табану почели су борбу за стицање и стварно поседовање грађанских права која су иначе припадала само Немцима. У том циљу у Беч су упућивали своје најугледније суграђане, попут Вукомана Лазаревића, Хаџи-Манојла Николића, Заке Добрића, Живка Ратковића, Петра Ненадовића, који су 1714–1715, а највише 1728–1729, издејствовали да грађанско право добију поједини Срби. Тражили су и обрадиво земљиште, посебно због виноградарства, пуну аутономију свог магистрата и избор бирова без мешања Будимског магистрата. Кад је Аустрија 1717. загосподарила Београдом, део будимских Срба вратио се у њега и преузео дућане и трговину вином, дрветом, храном и другим артиклима. Међутим, кад је 1739. Београд поново дошао под турску власт, они и њихови наследници вратили су се у Будим.

Табански Срби били су врло одани православној вери, али и жестоки критичари свог свештенства и епископата. Цркви су прилагали богослужбене књиге, иконе, одежде, путире, пешкире, крстове, новац, завештавали винограде, куће, платно и „прочу ситнеж". Скоро са свим епископима долазили су у сукоб, првенствено због тзв. свитка којим су регулисана давања верника црквеној јерархији за различите верске радње и обреде, од крштења до сахрана. То питање су износили и пред народно-црквене саборе. Свештенике и епископе су оптуживали и због мешања у световне ствари. Речју, били су добри православни верници, али никад клерикалци, желели су цркву блиску себи и свакодневици. Посебно су ценили патријарха Арсенија Чарнојевића и митрополита Исаију Ђаковића, а истицали су се као предводници у народно-црквеним саборима на којима су их заступали градски бирови, као што су били Никола Димитријевић Чукурханлија (1713–1714), Станоје Радивојевић (1719, 1722), Живан Бранковић (1726, 1735), Јован Цветиновић (1730, 1735) и др. Предлози будимских депутираца, претходно сачињени у скупштини вароши, готово редовно су узимани као основа за рад тих сабора будући да су они први научили мађарски и немачки и били у средини у којој се одлучивало о судбини целог српског народа. Они су се борили за грађанска права Срба, за црквену десетину, за напредовање српских официра и износили елементарне жеље свог народа у односу на државу. Тако су на Сабору 1726. изнели многе нерегуларности у Будимској епархији, захтевали да се за свештенике постављају искусни и учени људи, а не „по атару и по новцу" те су иступили против самовоље и среброљубља епископа, па и предложили свитак за њихове приходе. На Сабору 1744. од будимских депутираца потекао је предлог о стварању политичких власти за Србе у Монархији, после којег је 1745. основана Илирска дворска комисија, потоња Депутација, као нека врста „српске владе".

Будимски Срби су први међу пресељеним Србима имали своју школу (1704), у којој је можда први учитељ био Лацко Криштовљевић, те храм (изграђен 1797). Та црква је још 1698. од патријарха Арсенија добила ставропигијалну привилегију о самосталном, аутономном избору својих свештеника. Историја Срба у Будиму нагло је прекраћена после велике епидемије куге 1738–1739, кад је број Срба у њему драстично смањен и кад су помрли најбољи „зглаве људи", односно кад је почело уздизање Пеште и мађарства, које је довело до маргинализације немађара, па и Срба у Будиму.

Славко Гавриловић

Франц Јозеф I је 22. XII 1872. обзнанио законским актом (XXXVI чланак) уједињење три града: Старог Будима (Aquincum-Óbuda), Будима (Buda) и Пеште (Pest) у један град: Будимпешту (Budapest). Градска скупштина новонасталог града започела је свој рад новембра 1873, од када се и рачуна настанак нове мађарске престонице. На челу главног града био је главни градоначелник. Крајем века град је имао 10 округа, на чијем челу су се налазили градоначелници. Данас Будимпешта има 23 округа, док је управна структура слична оној из доба уједињења. Први главни градоначелник био је Карољ Рат (Ráth Károly) између 1873. и 1896.

Успон ових градова, започет још крајем XVII в., после ослобађања од турске власти, наставио се током XVIII, XIX и XX в. Најдинамичније се развијала Пешта, која се налазила на западној обали реке Дунав. За њен развој заслужни су цар Јозеф и палатин надвојвода Јозеф, који су преселили и Универзитет из Пожуна у Пешту (1784). У доба реформи (1825–1848) Пешта и Будим располагали су свим оним институцијама које су потребне једном граду да би постао центар државе. Тако су у поменутом добу у Пешти и Будиму били основани: музеј, библиотека, национално позориште, казина, учено друштво тј. Академија, Матица српска, основне и средње школе, факултети итд.

Што се тиче повећања броја становништва Старог Будима, Будима и Пеште, по изворима се може констатовати да су почетком XVIII в. имали свега неколико хиљада становника. Три града су 1810. имала око 60.000 становника, уочи Револуције 1848/49. око 150.000, у доба Аустроугарске нагодбе 1867. преко 270.000, по попису из 1880. 370.767, а према попису из 1890. премашили пола милиона становника (506.384), док је Будимпешта 1900. бројала 733.358 становника.

За време Револуције 1848/49. развој Будима и Пеште био је прекинут, а слично је било делом и у Бахово доба. Нагли развој и раст становништва започео је од склапања Нагодбе, када је Угарска добила самосталност у оквиру Хабзбуршке монархије. Од 1870. већ су започети велики јавни радови: регулисање Дунава и изградња кеја, изградња булевара (данашњи Андрашијев пут – Andrássy út) итд. До још већег развоја дошло је током 80-их година XIX в. за време економске конјунктуре. У то време Будимпешта је била највећи центар млинарства у свету, а развија се и тешка индустрија, оснивају се банке, које од почетка XX в. прерастају у конзорције и монополе. Нагло се повећава број хотела, кафана и осталих угоститељских објеката. Отвара се и берза.

Док је у доба Нагодбе од око 270.000 становника, 54,7% било домаћег порекла, тј. рођено у граду, дотле је при крају XIX в. свега 39,3% било домаћег порекла. У исто време, до краја века преуредила се и друштвена структура града, јер је повлачењем либералне аристократије и крупног грађанства у структури становништва града све већи број био оних који су припадали нижим друштвеним слојевима и пролетаријату.

До краја века завршава се процес асимилације становништва и Мађари постају претежна већина у граду. Док је процентуална заступљеност Мађара у граду од око 178.000 1850. била 36,6%, дотле је према попису из 1900. град имао 733.358 становника од којих је 85,1% Мађара, 9,4% Немаца, 2,6% Словака и око 3% осталих, међу којима су најбројнији били Пољаци (5.484), Чеси (4.003) и Срби (3.189). У верском погледу према попису из 1910. у граду је било 60,1% католика, 9,3% калвиниста, 23,5% израелита (Јевреја), 5% лутеранаца. Заступљеност православаца била је око 0,6%. Док је средином XIX в. мађарски језик знала половина становништва, дотле је 1900. тај проценат био 91,5%.

Будимпешта је 1918. имала нешто више од 1.000.000 становника. Између два светска рата наставило се ширење и изградња града, али је II светски рат довео до озбиљних оштећења и разарања града. На крају рата 80% зграда било је срушено или оштећено као и сви дунавски мостови. Једва да је део штете после рата саниран, а већ током револуције 1956. долази до поновног рушења неких делова града.

Током 50-их, 60-их и 70-их година град се даље развија и изграђује. Нагло се развија тешка, а потом лака индустрија. Године 1980. Будимпешта има нешто више од 2.000.000 становника. У 80-им годинама XX в. све више пажње посвећује се заштити споменика културе и планској изградњи града. После промене система 1990. изградњом околине Будимпеште долази до одлива становништва у околна нова насеља и град већ 1994. броји 1.995.696 становника (19,5% укупног становништва Мађарске). Одливање становништва, као и смањени природни прираштај теку и данас, па према најновијим проценама град има нешто више од 1.700.000 житеља.

Тибор Пал

У песмама се Будим јавља веома често и с богатом атрибуцијом – као град (бијели, царев, каурски), мисто везирево, равни, бијели/били, валовити (Пешта), у унђуру, на ћенару итд. У средњем веку постепено се издвајао од осталих мађарских градова, али је прави процват доживео тек у другој половини XV и на почетку XVI в. за време владе Матије Корвина, који је од земље начинио једну од водећих европских сила и у њој дао Будиму изузетан значај. Његов наследник није успео да одржи краљевски ауторитет па је 1526, у бици на Мохачу, турска војска под вођством Сулејмана Величанственог за два сата успела да разбије и порази мађарске снаге. Будим је био опљачкан и попаљен, али га Турци нису коначно заузели пре 1541. Будим и Пешта су били 150 година под турском окупацијом и служили као седиште турске војне администрације. За време њихове власти, на острву усред Дунава била је подигнута тврђава Герзелез за коју се, између осталог, везује име јунака и муслиманске и хришћанске епске традиције Алије Ђерзелеза. Осим у епици, где се везују подједнако и за историјске и за неисторијске сижее, Будим и Пешта се јављају и у другим фолклорним жанровима као два места с једним идентитетом („ко у Пешти не ваља, у Будим нек не иде"), као далеко и чудесно место („у Будиму граду чудно чудо кажу", „из Узде у Будим"), или као мерило за снагу и чврстину („гола је гузица тврђа од Будима").

Мирјана Детелић

Будим и Пешта су имали значаја за српску културу. Пештански студенти Сава Мркаљ и Лука Милованов пишу расправе о језику и правопису те наглашавају неопходност језичке и правописне реформе (Мркаљ: Сало дебелога јера либо азбукопротрес, Будим 1810; Георгијевић: Опит настављенија к Србској сличноречности и слогомјерју или просодии, написано 1811, објављено у Бечу 1833). Њихова дела и контакти с Вуком Караџићем имају важну улогу у реформи српског књижевног језика у првој половини XIX в. Јоаким Вујић приређује у Пешти прву јавну српску позоришну представу Крешталица (Пешта, Рондела, 1813). „Српско добровољно позоришно друштво" у Будиму током 1861. изводи више позоришних комада у башти куће Јосифа Станковића (брата композитора Корнелија). Друштво је сакупио Коста Руварац, а чланови су били млади Срби из Пеште и околине и питомци Текелијанума. Певачко друштво „Слога" такође је приказивало позоришне комаде. „Српско позориште у Мађарској", од 1993. ради као професионална установа с професионалним глумцима, а у представама најчешће учествују и аматери. Оснивач и уметнички руководилац је драмски уметник Милан Рус.

Штампарија Пештанског универзитета радила је у Будиму. У њој су од 1795. па до средине XIX в. штампане српске књиге (с пригодним публикацијама заједно око хиљаду библиографских јединица). Издавањем књига бавио се пештански трговац Јосиф Миловук, а и Матица српска је обављала издавачку делатност. У другој половини XX в. издавачку делатност врши политичка и културно-просветна организација Демократски савез Јужних Словена у Мађарској. Од 1991. књиге објављује издавачка радионица Српског демократског савеза „Издан" (уредник Предраг Степановић), а од 2007. под окриљем Српског културног и документационог центра у Мађарској делује Радионица „Венцловић" (уредник Петар Милошевић).

Срби су покренули следеће новине и часописе: Сербска Летопис (Пешта, 1824, оснивач Георгије Магарашевић) после оснивања Матице српске, 1826, излази као Летопис Матице српске; Сербски народни лист (Пешта, 1835, 1837–1848, недељни, илустровани лист, уредник Теодор Павловић), Сербске народне новине (Пешта, 1838–1848, оснивач и уредник Теодор Павловић), Српска новина – Магазин за художество, књижество и моду (Пешта 1838–1839, уредник Антоније Арнот), Пештанско-будимски скоротеча (Пешта, 1842–1844, књижевни лист, излазио четвртком и недељом, издавач Димитрије Јовановић, уредници Милош Поповић, од 1843. Петар Нинковић, а крајем 1843. Димитрије Теодоровић, док се за 1844. не зна ко је био уредник), Застава (уредник Светозар Милетић, лист од фебруара 1866. до средине 1867. излази у Пешти), Змај (сатирични лист Јована Јовановића Змаја, 1864–1869. излази у Пешти), Српски дневник (Будимпешта, од 1888, уредник Александар Стојачковић), Мале новине (Будимпешта, од 1900, уредник Милан Петровић). У првој половини ХХ в. у Будимпешти нема српских новина, а после II светског рата деценијама излазе Народне новине, заједнички недељник Срба, Хрвата и Словенаца у Мађарској, Српске народне новине (Будимпешта 1991–2009, издавач Српски демократски савез, први главни уредник Петар Милошевић), Српске недељне новине (2009, издавач Самоуправа Срба у Мађарској, први глави уредник Милан Степанов, потом Драган Јаковљевић). У Будиму и Пешти излазили су и алманаси: Забавник (покренут у Бечу 1815, а 1818. излази у Будиму, издавач Димитрије Давидовић), Зорица (Будим, 1827, издао Сима Милутиновић Сарајлија), Србска пчела (Будим, 1830–1838, издавач Павле Стаматовић), Драгољуб (Пешта, 1845–1846, уредник Теодор Павловић), Дарак Србкињ (Будим, 1845, уредник/аутор Богобој Атанацковић), Славјанка (Пешта, 1847, уредник Светозар Милетић), Преодница (Пешта, 1863, алманах истоименог омладинског културног удружења у Текелијануму, spiritus mentor Коста Руварац, међу сарадницима је Лаза Костић), Невен (Будимпешта, 1982–1988, главни уредник Стојан Вујичић, затим од 2003, главни уредник Петар Милошевић), Алманах Српских народних новина (Будимпешта 1991–1998, уредници Петар Милошевић и Предраг Степановић).

Српски трговци у Пешти оснивају Матицу српску 1826. Матица је радила у Пешти, а од 1839. њено седиште било је у згради Текелијанума, све до пресељења у Нови Сад 1864. Председници у том пештанском периоду били су: Јован Хаџић, Михаило Јоановић/Јовановић, Сава Текелија, Платон Атанацковић, Павле Трифунац и Павле Којић. За рад Матице значајно је име Теодора Павловића, њеног првог секретара (1837–1854) и уредника Сербског Летописа (1832–1835, 1837–1841), који је Матицу оснажио учлањењем угледних и утицајних Срба, а Летопис усмерио према српском културном, пре свега књижевном животу. Павловић је заслужан и за отварање Библиотеке Матице српске за јавност од 1838, оснивање музејске збирке 1847.

Сава Поповић Текелија 1838. основао је у Пешти ђачки дом који је касније добио име Текелијанум (данас улица Вереш Палне 17–19). Старешине Текелијанума постављала је Матица српска, а један од њих био је и Ј. Јовановић Змај. Питомци задужбине (текелијанци) били су, поред осталих: Богдан Гавриловић (ректор Универзитета у Београду и председник СКА), Тихомир Остојић, Вељко Петровић (књижевник и председник Матице), као и више стотина других српских интелектуалаца. Патронат задужбине Саве Текелије донео је 1906. године одлуку о рушењу старе двоспратне зграде. На истом месту је 1907. године отпочела градња нове палате (површине 8.600 м²), по пројекту архитекте Шандора Фелнера. Имовина Текелијанума је национализована 1952. Задужбина је тада привремено престала са радом. Мађарске власти су 1996, у поступку денационализације, вратиле Будимској епархији Српске православне цркве половину палате Текелијанум.

Задужбина Наума и Јелене Бозде радила је од 1870. до 1952. Године 1898. „Српска православна просветна женска задруга Св. мајке Ангелине" основала је девојачко васпиталиште у Пешти. Васпиталиште је радило до краја I светског рата, затим су се од прихода зграде до 1952. давале стипендије ученицима. Задужбину Јакова Игњатовића су у Будимпешти 1989. основали српски интелектуалци у Мађарској у циљу неговања српске књижевности, очувања српске књижевне и уметничке баштине у Мађарској, као и унапређења српско-мађарских књижевних, уметничких, културних и духовних веза и сарадње.

Уз српске цркве (једна у Пешти, активна и данас, друга у Будиму, срушена 1949) до II светског рата раде вероисповедне основне школе. Од 1950. до 1993. у Пешти на Тргу ружа ради Српскохрватска/хрватскосрпска основна школа и гимназија. Од 1993. на истом месту ради Српска основна школа и гимназија (од 2010. под именом Српска основна школа и Гимназија „Никола Тесла").

Од значајних српских књижевника, уметника и научника у Пешти и Будиму трајније су живели или овде похађали школе: Јован Мушкатировић, Јован Пачић, Михајло Витковић, Милован Видаковић, Јован Хаџић (Милош Светић), Коста Руварац, Јаков Игњатовић, Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић, Лаза Костић, Корнелије Станковић, Никола Тесла, Вељко Петровић, Исидора Секулић, Исидор Бајић.

Петар Милошевић

О Србима у Будиму и Пешти сведочи постојање средњовековне цркве у Пешти, чија је камена „умивалница" касније узидана у олтар новог храма. Своје палате су у Будиму имали деспоти Стефан Лазаревић и наследник му Ђурађ Бранковић, на које је 1987. постављена спомен-плоча с рељефним портретом деспота Стефана, рад вајара Небојше Митрића. Будимска епархија је установљена 1557. Њену нову зграду са особеностима историзма пројектовао је архитекта Владимир Николић 1897. Српска црквена општина у Пешти је 1874. подигла своју зграду по нацрту архитекте Антала Вебера. Евлија Челеби је у XVII в. у Будиму видео три српске цркве. До спајања у један град 1873. Срби су на обе обале Дунава имали богомоље. Преостали споменици са гробаља, цртежи и гравире из XVIII и XIX в. то сликовито илуструју. Црквена општина у Будиму је сигурно деловала почетком XVIII в., а крај самог храма погубљен је Пера Сегединац. У Табану се у XV в. налазио храм посвећен Св. Димитрију. Одмах по доласку у Великој сеоби, патријарх Арсеније Чарнојевић је подигао камено црквено здање што потврђује и сачуван камен-темељац са ознаком 1697. године. Дозвола за подизање нове цркве добијена је 1741, а грађење завршено 1751. Архитекта Адам Мајерхофер је по жељи наручилаца изградио једнобродни храм с високим звоником на западном прочељу и барокним карактеристикама какве ће добити и осликани делови. Израда дрворезбарне олтарске преграде поверена је Антонију Михићу, а сликање икона Василију Остојићу 1764. На виткој звоничкој капи Теодор Илић Чешљар је уз помоћ Михаила Соколовића 1775. насликао фигуре четири јеванђелиста. У табанском пожару 1810. осим звоника изгорела је цела црква. За обновљени храм иконостас је 1820. извео Арса Теодоровић, још један сликар школован у Бечу. Црква је срушена 1949. Изглед старе пештанске цркве Св. Георгија налази се на црквеном печатњаку с краја XVII в. Око 1760. иконостас је осликао Стефан Тенецки. После поплаве иконостас је 1838. пренет у српску цркву у Дуна Адоњу. Нову олтарску преграду Михаило Јанић је завршио 1845, а иконе 1857. сликар Карло Стерио. За ову цркву радили су и сликари Павел Ђурковић и рођени Будимац Михаило Живковић. За главну фасаду нове зграде Текелијанума је вајар Лајош Генци израдио три представе у високом рељефу: Сава Текелија на Темишварском сабору 1790, Отварање Текелијанума, Овенчавање ловоровим венцем попрсја Саве Текелије. Такође вишеспратницу, некадашње Српско православно девојачко васпиталиште „Ангелијанум" пројектовао је 1908. архитекта Пал Липтак. За мозаичку фигуру Св. Ангелине нацрт је дао сликар Паја Јовановић.

Миодраг Јовановић

ИЗВОРИ: Г. Витковић, Споменици из будимских и пештанских архива, I–IV, Бг 1873–1876; В. С. Караџић, Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима, Бг 1969; И. Јакшић, Из пописа становништва Угарске почетком XVIII века, II, Н. Сад 1973; С. Гавриловић, Извори о Србима у Угарској, I–V, Бг 1987, 1990, 2003, 2005, 2005.

ЛИТЕРАТУРА: P. J. Šafarik, Památky drevniho pisemnictvi jihoslovanuv, Prag 1851; Г. Витковић, „Прошлост, установа и споменици угарских краљевих шајкаша", ГСУД, 1887, 67; Révai Nagy Lexikona, IV, Budapest 1912; Д. Ј. Поповић, Срби у Будиму, Бг 1952; Ј. Игњатовић, Рапсодије, Н. Сад 1953; Б. Диклић, В. Колар, Ж. Тојановић, Европске метрополе, Бг 1972; Д. Давидов, Иконе српских цркава у Мађарској, Н. Сад 1973; Ј. Калић, Палата српских деспота у Будиму, Зг‒Бг 1975; Д. Давидов, „Српска варош Табан на гравирама Будима", Balcanica, Бг, 1984, XV; Ж. Милисавац, Историја Матице српске I. 1826--1864, Н. Сад 1986; Д. Давидов, Споменици Будимске епархије, Бг – Н. Сад 1990; Р. Горјанац, „Архив Привилеговане српске општине у Будиму", Српске народне новине, Будимпешта, 13. II 1992; С. Вујичић, Срби у Будиму и Пешти, Будимпешта 1997; Б. Ковачек, Текелијанумске историје XIX века, Н. Сад 1997; Magyar Nagylexikon, IV, Budapest 2001; М. Детелић, Епски градови, Бг 2007.

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)