БУДВАНСКИ СТАТУТ

БУДВАНСКИ СТАТУТ, статут средњовековне комуне Будве. Познат је према шест преписа, од којих се два најзначајнија чувају у Библиотеци Св. Марка у Венецији. Старији рукопис потиче из друге половине XVII в, док је на млађем препису назначено да је настао 1700. По овим рукописима 80-их година XIX в. објављено је критичко издање које је приредио Шиме Љубић. Сви преписи рађени су према италијанском преводу Статута који је начињен након што је Будва коначно потпала под млетачку власт 1442. Изворни текст је, као и сви остали статути јужнодалматинских градова, био вероватнo написан на средњовековном латинском језику. Првобитна редакција Статута настала је за време владе цара Душана (1336–1355). На то основно језгро потом су додаване нове статутарне одредбе, да би коначни текст био заокружен у првим деценијама XVI в. Статут садржи 295 одредби. Прво датирано поглавље (251) потиче из 1426, а потом, без хронолошког реда, датирано је још само десетак поглавља насталих током XV в. Према тим оскудним временским граничницима, на основу садржине, језика, правне терминологије, назива мера и монета, могу се разлучити три слоја статутарних одредби: доба Немањића и потом период власти Балшића, доба Деспотовине и доба млетачке владавине. Тако текст Статута није никада био изнова или коначно редигован, него су његовом првобитном садржају додавани нови прописи којима су – нарочито у млетачком раздобљу све изразитијег умањивања комуналне аутономије – мењане или укидане раније одредбе.

Изворна статутарна кодификација из времена цара Душана означила је и у Будви довршен процес развоја градског комуналног живота и аутономности, започет још у доба зетских владара у XII в. и укорењен у древним традицијама римског муниципалног уређења и градских самоуправа вековима очуваних у Византији. Самосталност коју је Будва, попут других приморских градова, уживала у држави Немањића поступно је била обликована у изграђену градску самоуправу и судску аутономију, с правом које је стварано и мењано одлукама градског Већа. Један број појединачних закона (статута) насталих у дугом временском следу, био је, по угледању на статут блиског Котора, прикупљен и пречишћен, и с неким новим одредбама или озакоњеним правилима обичајног права, редигован у јединствен зборник који се налази у књизи Статута. То је основно језгро Статута, које чини првих 250 поглавља. Најважнији одељци Статута посвећени су институцијама комуналне аутономије, односу комуне према државној власти и судском поступку.

Уређење будванске комуне у основи следи познату слику градских власти на далматинском приморју. Градско Веће, које се од времена млетачке власти означава као Велико веће, у доба настанка Статута већ је племићког карактера. Оно је расправљало о свим важнијим питањима, а општи прописи које је усвајало имали су законску снагу. Сваке године на дан Св. Марка из своје средине бирало је једно уже тело, састављено од тројице судија и осам већника, које је носило извршну власт и, нарочито, решавало питања финансија. Под млетачком влашћу ова градска влада названа је Мало веће, да би реформом из 1503. био измењен његов састав (поред градских судија сачињавали су га и прокуратори општине и благајници катедрале), док су управну и финансијску надлежност преузели млетачки начелници, препуштајући Малом већу само неважна питања. Избор општинских службеника (канцелара, нотара, аудитора) такође је, по првобитној редакцији Статута, био у надлежности градског Већа. Пространа власт градских судија чинила их је највишим званичницима комуналне аутономије и личностима с највећим угледом. Суђења су била јавна, пред судским већем, и одвијала се на градском тргу, а само незнатне парнице могао је пресуђивати судија појединац. Судије су биле дужне да суде у складу са Статутом, праведно и непристрасно. Само је судија могао замењивати одсутног кнеза, а поред извршне, финансијске и судске власти, судије су били носиоци и неких административних послова. Заједно с градским Већем, судије су бирале канцелара. Његова дужност је била да води судске записнике и саставља пресуде, као и да води званичне белешке о заседањима Великог већа и сачињава акте о донетим одлукама. Такође, састављао је обрачун прихода и расхода комуне на крају сваке године. До средине XV в. грађанима Будве било је забрањено да буду нотари у родном граду. Једна статутарна одредба налаже да нотар мора бити исправан и учен човек. Нотари су састављали исправе о донетим пресудама (carta di sentenzia), као и јавне исправе о различитим приватним правним пословима. Преписи свих исправа уношени су у нотарску књигу – катастих, и представљали су доказ о својини на непокретностима, а у случају губитка оригиналног документа, на основу катастиха су издавани веродостојни преписи. Двојица аудитора које је међу племством бирало Велико веће, надзирали су рад суда и контролисали састављање нотарских исправа као нека врста чувара законитости.

Уводно поглавље Статута посвећено је кнезу. Карактеристично је да недостају одредбе о кнежевим овлашћењима и надлежностима. Кнез је био спона између државне власти и комуне. Постављен од владаоца, као представник царске власти, вршио је надзор над радом органа комуналне аутономије, нарочито у погледу испуњавања поданичких обавеза и дужности. Како је Будва уживала мањи степен аутономије него Котор, где кнез не само да је судио заједно с градским судијама, него је и председавао заседањима Великог и Малог већа, одредба Б. с. да се изасланици града морају придржавати наређења судија и кнеза, упућивала би да је кнез имао сличну улогу надзора над радом градских већа и у Будви. Убирање свих дажбина које је Будва била дужна да даје као трибут државној власти, од којих је најважнији био акростих у износу од 100 перпера, било је у надлежности царевог казнаца који би повремено долазио у град. Будва је имала и обавезу да владару стави на располагање 50 војника с капетаном, уколико би се цар нашао у војном походу на земљишту између Скадра, Котора и Зете. Најважнија кривична дела била су изузета из сфере судске аутономије града. За неверу (издају), вражду (убиство и рањавање), убиство и крађу коња и тежа кривична дела почињена над особама у статусу личне зависности (серви), суђење је било придржано у надлежности царског суда (тзв. владаочеви резервати).

Премда је споразумом о предаји града под власт Млетачке републике 1442. било потврђено важење Статута и очување привилегија које је Будва уживала под деспотом Ђурђем Бранковићем, градска аутономија била је испрва сужена, подведена под строгу контролу начелника посланих из Венеције, да би временом најзад била готово укинута. Статут је формално остао на снази, градска већа наставила су да заседају и доносе одлуке о неважним стварима, али је и за њих постала неопходна потврда венецијанског Сената. Начелник, којег је на две године именовала Сињорија (за Будву у рангу потестата), концентрисао је у својим рукама војну, управну, фискалну и судску власт. Он сазива седнице Великог и Малог већа и председава им, одлучује о свим финансијским стварима и питањима безбедности, има право конфискације имовине и може да протера из града све за које се сумња да нису верни поданици Републике. Пресуђивање у кривичним предметима постаје искључива надлежност начелника који суди према млетачким законима. У грађанским парницама начелник суди заједно с општинским судијама, и ту је дужан да поштује одредбе Статута. Првобитна редакција Статута у доба цара Душана већ је познавала право на жалбу и другостепено суђење пред которским судом. Под млетачком влашћу апелација је била упућивана на пресуђивање которском ректору, кнезу и капетану Задра или у Венецију, зависно од вредности спора. И та бледа сенка негдашње комуналне аутономије ипак је вековима одржала Б. с. у правном животу града, па су нека његова поглавља примењивана чак и у XIX в. када је коначно у целости стављен ван снаге увођењем аустријског законодавства.

Статутом је најнепотпуније регулисано приватно право, стварно и, посебно, облигационо. Одредбе ту граде слику скромног привредног живота, којем су печат давали земљорадња и виноградарство, локално занатство и трговина. У области стварног права највише је прописа о законским службеностима, док забрана отуђивања непокретности у корист странаца, карактеристична за средњовековне комуне, овде тежи да искључи све који не потичу из породица које се од старине одликују грађанством Будве. Облигационо право не показује значајније трагове рецепције римског права (ius commune италијанских и далматинских градова). То су претежно прописи дуго изграђивани правним обичајима које су изнедриле потребе живота. Сразмерно највећи број прописа је из области породичног и наследног права, с приметним обележјима словенских обичајних установа и правних схватања, услед раног преовладавања житеља словенског порекла и изразитог етничког српског обележја града још у XIII в. Уопште, у области приватног права, уз донекле очувану традицију византијских правних института (законске службености, право прече куповине, мираз) и јасан утицај канонског права, открива се тек спорадичан млетачки утицај. У области јавног права он је израженији, а ту се опажа и угледање на установе и решење Которског статута, као и утицај права средњовековне српске државе. Премда далеко заостаје иза статута развијенијих далматинских комуна, те главним представницима тзв. јужне групе, пре свега Дубровачким, али и Которским статутом, дуго настајање статутарних одредби и дуговечност у примени чини овај правни споменик важним и занимљивим извором српског средњовековног права.

ИЗВОРИ: Ш. Љубић, Statuta et leges civitatis Buduae, civitatis Scaradonae, et insulae Lesinae, Monumenta historico – juridico slavorum meridionalium, I/3, Зг 1882–1883; Н. Вучковић, „Будвански анали Крсте Ивановића", ИЗ, 1965, 22, 4; М. Лукетић, Ж. Бујуклић, Статут Будве, Будва 1988.

ЛИТЕРАТУРА: И. Строхал, Статути приморских градова и опћина, Зг 1911; М. Шуфлај, Срби и Арбанаси, Бг 1925; И. Синдик, Комунално уређење Котора од прве половине XII до друге половине XIV столећа, Бг 1950; К. Јиречек, „Романи у градовима Далмације током средњег века", у: Зборник Константина Јиречека, Бг 1951, II; И. Синдик, „Однос града Будве према владарима из династије Немањића", ИЧ, 1957, 7; Историја Црне Горе, Тг 1970, II/1 II/2; Н. Вучковић, Средњовековни статут града Будве, Будва 1970; И. Божић, Немирно Поморје XV века, Бг 1979; Ж. Бујуклић, Правно уређење средњовековне будванске комуне, Никшић–Будва 1988; Ј. Даниловић, Историјско правне студије, Пг 2002; М. Антоновић, Град и жупа у Зетском приморју и северној Албанији у XIV и XV веку, Бг 2003.

Мирјана Стефановски

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)