БАЈАЊА

БАЈАЊА (прасл. бајати: говорити), облик устаљеног магијског понашања чији је циљ изазивање неке промене у жељеном правцу. Заснива се на представи да су изазивачи болести и других недаћа код људи, стоке и усева нечиста сила или поједини људи с демонским особинама. Њима се баве само појединци, најчешће старије жене које се код Срба називају бајалице. Оне које могу нанети штету справљањем чини и другим магијским поступцима код Срба се називају врачарице, вражалице, чињарице, у Црној Гори још и мађионице, чаровнице. Знање б. се најчешће преноси члановима у оквиру једне породице, од старијих млађима и, по правилу, млада бајалица почиње са б. тек када стара престане тиме да се бави. Постоје устаљени начини преношења б. У неким случајевима будућа бајалица мора да научи басму пре своје полне зрелости. Неке од бајалица причају да су почеле да бају по наређењу Богородице, св. Петке, вила итд. које их посећују у сну или за време дуготрајне болести и откривају им начине б. У појединим крајевима (источна Србија, Банат, западна Херцеговина) бајалица је у тренутку б. падала у стање поспаности (почињала је да зева) или се тресла, губила свест јер се, по народном схватању, њена душа борила с демоном болести или посећивала виле, молећи их за оздрављење болесника. Бајалица има обавезу да чува тајну б. и да увек тачно изговара басму, па и онда када не разуме све њене речи.

Приликом б. употребљавају се предмети с магијском функцијом. Они могу бити део поруке исказане у другом, невербалном коду, или илустрација намере бајалице (обично облик претње). У прву групу спадају предмети као што су: со, јаје, брашно, предмети у вези с ватром, „мртвачки предмети" (предмети који су били у додиру с покојником – чешаљ, сапун, прстен, или неки остатак од покојника нађен на гробљу – зуб, кост), делови одређених животиња (пуж, кртица, слепи миш, вук, медвед) и неке биљке. Другој групи припадају оштри предмети (нож, секира, вретено, трн), предмети са запахом (бели лук, тамјан) и предмети за чишћење (метла). Саставни део б. је и посебно понашање његових учесника, које често има карактер наопаког понашања (ћутање, свлачење, пљување, псовање). Магијску функцију у б. има провлачење, мерење, ваљање, скривање итд. Б. су обављана у одређено време и на одређеном месту. Нека су извођена у време пуног, а нека у време младог месеца у одређене дане (често уочи среде, петка и недеље), као и у одређено доба дана (у „гранично" време – јутро пре сунца и вече после заласка сунца, док су разна чарања извођена у глуво доба ноћи). За њих се бирају и посебно означена места која имају ритуалну вредност. Она представљају границу између свог и туђег простора, почев од огњишта, преко прага, стрехе, ограде, раскрснице до границе атара. Ова граница може бити и између копна и воде (поред бунара, реке, извора, воденице, на мосту). По обележју „чисто" и „нечисто", за б. су погодна „нечиста" места: буњиште (ђубре), свињац, дрвљаник, гробље. Такође су за то погодна и места обележена вертикалном осом (димњак, стожер, дрво, камен).

У извесном степену на словенска б. је утицала писана магијска књижевност (апокрифне молитве, заклињања, магијски записи и формуле). Препознатљива су три правца утицаја: византијски (преко грчког језика), романско-германски (преко латинског и немачког) и у незнатној мери исламско-оријентални (преко турског и арапског језика). Најархаичнији слој у б. чува се код Словена који насељавају балканско-карпатску област и на Руском Северу.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Раденковић, Народне басме и бајања, Ниш–Пр–Краг. 1982; М. Мијушковић, Љубавне чини, Бг 1985; Љ. Раденковић, Народна бајања код Јужних Словена, Бг 1996; Симболика света у народним бајањима Јужних Словена, Ниш–Бг 1996.

Љубинко Раденковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)