БОШКОВИЋ, Михајло

БОШКОВИЋ, Михајло, сердар, сенатор (Бјелопавлићи, 1761 – Орја Лука, Бјелопавлићи, 1850). Као петнаестогодишњак је одведен на Цетиње. Пет година се школовао у манастиру и служио Петра I Петровића. Млад је добио сердарску титулу и упућен је у Бјелопавлиће да покреће борбе против Турака. Зближио се са руским изаслаником Марком Ивелићем док га је пратио по Црној Гори, Брдима и Херцеговини 1788. и са њим се касније дописивао. Тако се препоручио руском двору од којег је добијао помоћ у оружју. Истакао се приликом турских напада на Ћурилац 1792, а нарочито у великим биткама на Мартинићима и Крусима 1796. После победа у тим бојевима Бјелопавлићи су и званично сједињени са Црном Гором, а он је њихов најутицајнији главар и заступник учвршћивања централне власти на Цетињу. Народна скупштина га је изабрала за члана Правитељства суда црногорског и брдског 1798. и за првог нахијског судију у Бјелопавлићима 1799. У име Брда оверио је резолуцију Скупштине од 6. VIII 1808. о француским захтевима и о томе обавестио руског конзула. Слао је чету момака са морачким војводом Мином Радовићем у сусрет Карађорђу 1809. Потписао је предлоге Народне скупштине о односима према Бокељима 1817. У мају 1818, у делегацији са сердаром Ђиком Мартиновићем, војводом Маркишом Ђурашковићем и кнезом Вуколајем Богдановићем, срео се са ћесаром у Котору. У сукобу са гувернадуром Вуком Радоњићем писмом је 1818. подржавао владику и потписао одлуку о изгону Радоњићевих присталица. Почетком 1826. шест недеља био је на Његушима у мирењу завађених. Петар I му је слао посланице, давао му поверљиве задатке и пред смрт тражио да буде код њега. Са црногорским главарима, у име свих Брда, потврдио је тестамент Петра I и Рада Томова за његовог наследника 13. XI 1830. Историчари истичу његове заслуге у избору Његоша за световног и духовног поглавара Црне Горе. Његош га је именовао за сенатора 1832. Противио се увођењу дације (пореза), због чега је смењен. Последње године је мирно живео у својој кући на Орјој Луци. У ратовима је пет пута рањаван, остао сакат у леву руку и мало хром. Упамћен је као праведан судија, помиритељ, заштитник инокосних сељака. Од руске царице Катарине добио је племићку грамату на пергаменту, златни престен са царским монограмом и високи руски орден. Међу првима је примио Обилића медаљу (1847) и Медаљу за храброст. Сахрањен је пред црквом Ћеклом (Теклом) код Даниловграда. Опеван је у Његошевој песми Кавајка (1837), Огледалу српском и другим народним песмама.

ЛИТЕРАТУРА: Војвода поп Ристо Бошковић, Историјске приче из повјеснице Бјелопавлића, Никшић 1902; Д. Д. Вуксан, „Сердар Михаило Бошковић и др. митрополиту Петру I", Записи, Цт 1937, 18; Р. Ј. Драгићевић, Чланци о Његошу, Цт 1949; Д. Д. Вуксан, Петар I Петровић Његош и његово доба, Цт 1951; М. Вујачић, Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци, IV, Бг 1956; Ђ. Д. Пејовић, Црна Гора у доба Петра I и Петра II, Бг 1981; П. Шобајић, Бјелопавлићи и Пјешивци, фототипско издање, Пг 1996.

Миро Вуксановић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)