БУДУЋЕ ВРЕМЕ

БУДУЋЕ ВРЕМЕ (футур / футур I), лични глаголски облик који се јавља у два вида, као сложен и као прост. (а) Када је сложен облик, гради се везом облика презента помоћног глагола хтети , најчешће у његовом краћем облику ( ћу , ћеш , ће ; ћемо , ћете , ће ), и инфинитива глагола који се мења, нпр.: [ја] ћу читати ; (б) када је прост облик – везом окрњеног инфинитива с краћим облицима помоћног глагола, при чему се завршно т окрњеног инфинитива губи, нпр: читат' + -ћу > читаћу [ја]. Глаголи чији је инфинитив са завршетком ћи имају увек само сложене облике б. в. , [ја] ћу рећи и рећи ћу [ја]. У својој основној употреби, футур I означава радњу, стање или збивање који ће се (из)вршити после времена саопштавања о њима или после неког другог времена на које говорник мисли. То је (права) временска употреба футура, основана на симетрији односа „прошлост – садашњост – будућност", која произилази из симетрије „време пре времена говорења – време говорења – време после времена говорења". Временска употреба б. в. има две синтаксичке категорије које ово време дефинишу или као (а) индикативно употребљено, тј. да означи радњу као будућу у односу на време говорниковог саопштавања о њој, нпр.: Они ће сада отићи у школу; или као (б) релативно употребљено, тј. да означи радњу као будућу у односу на неко друго време (прошло или будуће), а не у односу на време говорења, нпр.: Знао је да ће га сумњичити и да без глобе неће проћи . – Саградићу кућу где ће живети наши синови. Релативно употребљен облик б. в. , када означава радњу која је будућа у односу на неко прошло време, често има карактер приповедачког (наративног) облика, тј. њиме се означава у прошлости извршена радња: Дуго га је посматрала, па ће тек одједном рећи . Б. в. има и квалификативну употребу, означавајући радње вршене у прошлости више пута, по неком устаљеном реду, по навици, обичају, нпр.: За поштена момка и од поштена рода слабо ће ко отети дјевојку, нити ће такав момак отићи у отмицу (Вук. Ст. Караџић). Осим временског значења, облици б. в. имају и модалну употребу, када означавају став говорног лица према нереализованој радњи, ставове: (а) жеље или заповести: Донећете уверење о држављанству!; (б) намере: Камо та дјевојка да игра? Платићемо !; (в) могућности, услове, погодбе, допуштања (концесије), нпр.: Како ћу ти пустит крпу платна / кад је мени снаха Видосава / савезала косу за диреке (нар. песма). – Ако ћеш доћи на време, добићеш ту књигу. – Иако ће се намучити , победиће у тој трци сигурно; (г) спремности да се радња (у)чини: Ми то можемо учинити ако ћемо прегорети неколико хиљада људи (В. Караџић); (д) неминовности, сигурности: Ама, ко те пита даш ли ти, и главу ће ти узети ; (ђ) претпоставке, наде, сумње и несигурности: Јамачно ће бити и више оваквих примјера (В. Караџић). – Биће истина да пролеће долази. – Ваљда ће се и ова зима завршити . Модални карактер облицима б. в. даје језичка ситуација, модалне речце ( можда , ваљда , сигурно , јамачно ), изрази или модални глаголи, тј. глаголи који по себи значе некакав субјективни став, нпр.: Надамо се да ћемо их стићи. – Чинило јој се да ће је сви напустити . И модално и временски употребљен је облик б. в. у пословицама (гномама): Ко прст дâ, и руку ће дати , јер се њиме означава увереност да оно што се пословицом каже вреди за свако време. 
 ЛИТЕРАТУРА: М. Стевановић, Савремени српскохрватcки језик ( Граматички системи и књижевнојезичка норма ), I – II, Бг 1991; Ж. Стaнojчић, Љ. Поповић, Грaмaтикa српскoг jeзикa , Бг 2000; П. Пипер и др., Синтакса савременога српског језика: Проста реченица , Н. Сад – Бг 2005. 
 Живојин Станојчић 
   
 *Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)