АЗБУКА

АЗБУКА, утврђени инвентар и редослед слова ћирилице и глагољице, чији је назив настао спајањем назива првог и другог слова црквенословенске азбуке, аз и буки, уз морфолошку адаптацију (финално -и замењено је наставком -a). Назив а. је аналогaн грчком → алфабет. У зависности од састава писма и поретка слова разликује се више типова ћирилске а., како историјских (старословенска, црквенословенска са националним варијантама) тако и савремених (српска, руска, бугарска итд.). У ширем смислу а. се користи и као назив за → фонографско писмо, али и за писмо у ширем смислу (нотна а., Морзеова а. итд.). Савремена српска а. има 30 слова, а њихов редослед је следећи: а, б, в, г, д, ђ, е, ж, з, и, ј, к, л, љ, м, н, њ, о, п, р, с, т, ћ, у, ф, х, ц, ч, џ, ш. У данашњој српској а. назив слова једнак је гласу који се одговарајућим словом означава. У скраћеницама се ипак често употребљавају слоговни називи слова, нпр. РТС (ер-те-ес).

ЛИТЕРАТУРА: П. Ђорђић, Историја српске ћирилице, Бг 1971.

Jасмина Грковић-Мејџор

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)