АТАНАЦКОВИЋ, Богобој

АТАНАЦКОВИЋ, Богобој, књижевник, адвокат (Баја 10. VI 1826 – Баја, 28. VIII 1858). Школовао се у Баји, Пешти и Бечу, завршио права и положио адвокатски испит. Постао је члан Вуковог круга. Крштено име Тимотије посрбио у Богобој. Као учесник Мајске скупштине у Сремским Карловцима имао истакнуту улогу у организовању српског покрета 1848. Да би избегао прогоне, напустио Хабзбуршку монархију и боравио у Паризу (1848–1849), потом путовао у Лондон, Немачку, на швајцарске и италијанске Алпе (1850–1851). Путовања која је описао у документарној прози имала су значајан одјек и у аутобиографском слоју романа Два идола. По повратку започео у Новом Саду адвокатску праксу, а потом се преселио у Бају, где је остао до смрти. Књижевношћу се бавио од средине 40-их до почетка 50-их година. У Будимско-пештанском скоротечи објављивао песме, посрбе, изворне приповетке (1844), потом збирке приповедака Дарак Српкињи I (Будим 1845), II (Суб. 1846), а након повратка с другог путовања Два идола (I, Беч 1851; II, Н. Сад 1852), први српски роман из савременог живота (покрет 1848). Наставља рад и на мањим формама: приповетке Буњевка (доцније његово најчитаније и најчешће прештампавано дело), Рукавице и Два пољупца. За живота је засебно издао Књигу за добре цели (Н. Сад 1852), с две приповетке и дидактичким трактатом Писмо своме пријатељу у славу и одбрану жене. Његово прозно дело представља најзначајнији прозни опус из времена језичке преоријентације српске књижевности у епоси српског романтизма. Међу савременицима веома читано и у књижевним круговома повољно оцењивано, с похвалама језику, тематици и значају за националну културу, сматрано је прозним еквивалентом Бранкове поезије. Иако је потом интересовање за А. опадало, касније студије утврдиле су висок књижевноисторијски значај романа Два идола, стављајући га између видаковићевског и доцнијег реалистичког романа, односно модерних схватања тог жанра. Значајан сегмент А. опуса чини путописна и есејистичко-дидактичка проза, везана за поједина искуства/доживљаје с тог путовања и упућена на разматрање друштвених/моралних питања које ти доживљаји намећу („Писма српског путника", и „Додатак писмима српског путника"). Његов путнички Дневник из 1850–1851 (објављен тек 1918) занимљив је по описима сусрета с припадницима илирског покрета, те као културноисторијско сведочанство и својеврстан духовни портрет грађанског интелектуалца из српске средине средином XIX в.

ДЕЛА: Ј. Живановић (прир.), Целокупна дела, Бг 1928.

ЛИТЕРАТУРА: С. Вуловић, „Уметничка приповетка у најновијој српској књижевности", Отаџбина, 1880, 4; М. Поповић, „Богобој Атанацковић", ЛМС, 1885, 144; Ј. Скерлић, Писци и књиге, II, Бг 1964; М. Поповић, Историја српске књижевности – Романтизам, II, Бг 1975; Ј. Деретић, Српски роман, Бг 1981; В. Милинчевић, „Два идола између сентиментализма и романтике", у: Два идола, Бг 1982.

Татјана Јовићевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)