АРАМБАШИЋ, Драгомир

АРАМБАШИЋ, Драгомир, вајар (Београд, 12. IV 1881 – Баркенбриге, Немачка, II 1945). Диплому Трговачке академије стекао у Бечу 1898. Током боравка у Швајцарској започео уметничко школовање код немачког сликара Е. Томе, с којим 1905. одлази у уметничку колонију Ватенберг код Минхена. До краја школске 1906/07. учио у приватној школи професора Бехера у Минхену. Ту је упознао словачког вајара Јана Коњарека, поред којег се определио за скулптуру. Школовао се потом на академији у Дрездену, затим у Прагу, одакле убрзо одлази у Рим, на Краљевски институт лепих уметности „Свети Лука", код Е. Ферарија, где је дипломирао 1909. Усавршавање наставио у Паризу, на Школи лепих уметности и у атељеу А. Мерсијеа (1910−1912). Учествовао у балканским ратовима и у I светском рату. Одликован Златном медаљом за храброст. После рата живео у Паризу, где је остао до 1921, када се коначно вратио у Београд. Бавио се просветним радом и био службеник Министарства просвете. За време II светског рата пао је у немачко заробљеништво и погинуо у близини логора Баркенбриге. У међуратном периоду радио дела монументалних димензија, портрете, фигуре, студије животиња, посебно коња и лавова, медаље и плакете. Извео је споменик краљу Александру Карађорђевићу у Крагујевцу по скицама Марина Студина (1936), уклоњен после ослобођења. По наруџбини Удружења резервних официра и ратника у Београду, урадио је пројекат за споменик на српском војничком гробљу у Тијеу крај Париза (1928) који је одликован од стране француске владе, али није реализован. Бавио се и фасадном скулптуром за значајне јавне и приватне грађевине. Скулптура Буђење (Eclosion), за коју је 1920. награђен на изложби Салона Удружења француских уметника у Паризу, постављена је испред Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић". А. је своја дела изводио у складу са убеђењем да само солидно академско образовање може бити постојан темељ на којем ће се формирати квалитетан ликовни израз. Моделујући своје радове зналачки и са префињеним осећањем за форму, стварао је у духу реализма, са склоношћу ка стилизацији, каткад користећи елементе сецесије, али се на његовим скулптурама делимично одразила и поетика треће деценије, коју карактерише тежња ка сажимању облика. Био је члан „Ладе" од 1906. Самостално излагао у Београду 1921. (са сликаром Б. Стевановићем). Након 1906, када је учествовао на II југословенској уметничкој изложби у Софији, излагао и на I изложби Српског уметничког удружења (1908), Међународној изложби у Риму (1911), изложби француских уметника у Паризу (1914), изложби Удружења француских уметника у Паризу (1920), изложбама „Ладе" (1921, 1923, 1924, 1930, 1932−1935, 1937−1941), V југословенској изложби (1922), изложби југословенског сликарства и скулптуре у Лондону (1930) и др.

ЛИТЕРАТУРА: М. Коларић, Српска скулптура до 1941, Опово 1972; М. Коларић, Љ. Никић, Друштво српских уметника Лада, 1904–1974, Бг 1974; Југословенска скулптура 1870–1950, Бг 1975; М. Б. Протић, Скулптура XX века, Бг–Зг–Мостар 1982; В. Грујић, „Нереализована фасадна скулптура за зграду Народне скупштине", Наслеђе, 2002, 4.

Вера Грујић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)