АУДИТОРИЈУМ

АУДИТОРИЈУМ (лат. слушаоница), просторија, редовно већих димензија, у којој се одржавају предавања, конференције, концерти, чија се акустичност постиже нарочитом конструкцијом дворане, изградњом зидова и таванице, избором материјала, који упијају или одбијају звук и изолацијом од спољашњих звукова. Такође, античко име за брод у цркви, где се слуша проповед. Од XVII в. цркве реформисане религије усвојиле су широк, скоро квадратни план тако да су налоњ и проповедаоница видљивији и речи с њих се чују разговетније. Такви верски објекти били су у основи а., названи аудиторијанске цркве. Најстарије театарске грађевине које су садржале архитектонске елементе а. у античкој Грчкој настајале су паралелно с развојем трагедије и комедије из Дионизијевог култа. Саставни део култа било је извођење дитирамба, које су рецитовали, односно певали хорови првобитно испред Дионизијевог храма или на подручју Дионизијeвог светилишта. Циклична формација хора условила је за његово наступање кружни простор, a тај простор, оркестра, постаје језгро античког театарског објекта и добија функцију позорнице. У њеном је средишту жртвеник, смештен на повишеном подзиду. Уколико се не користи рељеф терена, а. или гледалиште конструише се на неколико спратова које носе стубови и лукови. Скена (scaena) се на оба своја краја спаја с гледалиштем, чиме грађевина постаје потпуно затворени објекат. Гледалиште и оркестра, пресечени скеном на линији дијаметра, постају строги полукруг. Пошто се скена спојила са гледалиштем, нестали су пострани прилази: у гледалиште се улазило кроз надсведене ходнике пробијене испод седишта. Полукружна оркестра постаје део гледалишта, у којем се налазе редови седишта за одличнике. На почетку XX в. јављају се у архитектури а. елементи „Стила 1900" (Art nouveau, сецесија), али само у украсу унутрашњих простора. Значајна промена у структури гледалишта наступа елиминисањем ложа; уместо њих конструише се по неколико редова полукружних балкона, који могу имати и ложе, али само као отворене, преградама одвојене омање просторне јединице. У српској архитектури, а. се појављује на пројекту Александра Бугарског за првобитну основу Народног позоришта у Београду из 1868. Решење Бугарског је нешто упрошћеније у поређењу са сличним позоришним зградама у тадашњој Европи, али функционалније. А. је имао партер и три галерије. На бочним странама партера биле су ложе, које су се појавиле и на првој и другој галерији. Трећа галерија била је предвиђена искључиво за стајање. Осим конструкције бине и њених техничких уређаја, који су израђени у Бечу, целокупна остала конструкција била је начињена од дрвета, па и галерије заједно са стубовима. Сва дрвена конструкција била је пресвучена гипсом, са богатом пластичном декорацијом, која је у великој мери била позлаћена.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Ђурић-Замоло, Градитељи Београда 1815–1914, 1981; Oxford Dictionary of Architecture, Oxford 1999; С. Малдини, Енциклопедија архитектуре, I, Бг 2004.

Бранка Ланцош-Малдини

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)