АНДРОНИК II ПАЛЕОЛОГ

АНДРОНИК II ПАЛЕОЛОГ, византијски цар (?, 1258 – Цариград, 12/13. II 1332), владао 1282–1328. Син Михаила VIII и Теодоре Палеологине, 1265. проглашен за савладара, а 1272. крунисан за сацара и добио широка права каква ранији савладари нису имали. По ступању на престо одлучно прекинуо са очевом унионистичком политиком, а учинио крај сукобу са странком „арсенита" (1310). Његовом повељом из новембра 1312. светогорски манастири, до тада потчињени цару, пренети су у надлежност Цариградске патријаршије. Суочен са озбиљном финансијском кризом, јер је византијски златник спао на половину некадашње вредности, знатно је смањио војне снаге, а нарочито флоту. Извршио значајну судску реформу тако што је 1296. утемељио установу дванаест „васељенских судија Ромеја". Као веома образован владар, занимао се за науку и дружио са интелектуалцима, па су велике његове заслуге за културни полет Царства означен као „ренесанса Палеолога". У немогућности да војнички заустави продирање Срба према југу, повео преговоре са српским двором који су окончани браком краља Милутина и принцезе Симониде (1299). Није био у стању да спречи турско напредовање у Малој Азији, а унајмљена каталанска компанија се окренула против Византије, па је Царство преживело неколико тешких година (1305--1309). У грађанском рату против унука Андроника III био приморан да абдицира (1328), две године касније присилно замонашен потом преминуо.

ИЗВОР: Византијски извори за историју народа Југославије, VI, Бг 1986.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Острогорски, Историја Византије, Бг 1959; A. Laiou, Constantinople and the Latins. The Foreign Policy of Andronicus II, Cambridge 1972; Р. Радић, Време Јована V Палеолога (1332–1391), Бг 1991; D. Nicol, The Last Centuries of Byzantium, 1261--1453, London 1993.

Радивој Радић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)