АЛИБУНАР

АЛИБУНАР, село у подножју 25 м високог лесног одсека на истоку Банатске лесне заравни. Ту се зараван граничи са пространом тектонском депресијом Алибунарски рит. Јужно од А. пролази пут Београд–Темишвар, са којим је насеље спојено путем кроз дубоки сурдук. Локалним путевима ка северу А. је повезан са суседним општинским средиштима Сечњем и Пландиштем. Панчево је удаљено 35 км, а Вршац 31 км. Железничка пруга Панчево–Вршац изграђена је између 1894. и 1896. Пруга Алибунар–Бока је највећом дужином демонтирана после 1980, а до 2007. коришћен је само њен јужни део за транспорт нафте из Јерменоваца. А. је центар општине којој припада девет села. Први пут се помиње у турским временима (1526−1689), када је на овом месту, на раскрсници важних путева, изграђена паланка Алијина Вода. А. постаје средиште компаније Војне границе 1773. У почетку је био српско село, а после успостављања Војне границе доселило се око 130 румунских и 30 немачких домаћинстава. После укидања границе постало је среско место. Поред свих општинских надлештава овде се налазе гимназија, дом здравља, млин, мале фабрике конфекције, пластике и стакла. Године 2002. у А. је живео 3.431 становник, од којих 59,8% Срба, 28% Румуна и др. У пољопривреди је радило 23%, а у индустрији 24,8% активног становништва. Насеље се у почетку ширило по оцедитим урвинским теренима уз морфолошку границу, а после мелиорисања рита и по нижим теренима. Центар је формиран на раскрсници главних улица и у њему су смештене све јавне зграде. Највећи број фабрика налази се на западној периферији на лесној заравни.

ЛИТЕРАТУРА: С. Ћурчић, Насеља Баната – географске карактеристике, Н. Сад 2004.

Слободан Ћурчић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)