AНТИЧКО НАСЛЕЂЕ У КЊИЖЕВНОСТИ

AНТИЧКО НАСЛЕЂЕ У КЊИЖЕВНОСТИ. Као и друге европске књижевности поникле у средњем веку, српска књижевност у своме зачетку није била непосредно везана за наслеђе античке књиге. Посредно античко књижевно предање долази у стару српску књижевност преко византијске књижевности која је имала дубоку и непрекидну класицистичку традицију. То се огледа у усвајању законитости прозног израза античке реторике (ритам, топоси, тропи и фигуре), у патристичким филозофским схватањима античког порекла и повременим реминисценцијама из античке историје. Под крај средњега века занимање за антику јача и у Срба, а најистакнутији пример тога јесте Житије деспота Стефана Константина Филозофа. Турска владавина доводи до прекида успона и у овој области, а ретки писци упућени у античку књигу у то доба периферна су појава (гроф Ђорђе Бранковић). У првој половини XVIII в. антика поново улази у српску књижевност на простору Хабзбуршке монархије и један је од главних чинилаца укупне преоријентације српске културе. Видљив већ код Гаврила Стефановића Венцловића, којем се ови нови видици отварају преко украјинске литературе, продор античког литерарно-мислилачког наслеђа у српску књижевност у највећој мери се остварује путем западноевропског класичног школства. Оно српској књижевности доноси читање, превођење и проучавање изворних дела античке књижевности, упознавање и с римском антиком, литерарно огледање на латинском језику, митолошки апарат, усвајање античке литерарне традиције на теоријском плану (састављање приручника из реторике) и у пракси. Још у формалним оквирима барока Јован Рајић утире пут класицистичкој драми (обрада Траедокомедије Емануила Козачинског изведене 1734. у Сремским Карловцима и класицистички еп Бој змаја с орлови, Беч 1791), да би писци класицисти многоструко унапредили српску књижевност, нарочито поезију, најпре античком метриком, остварујући узорне примере најважнијих античких стихова и строфа, затим доносећи јој неколико сасвим нових жанрова, првенствено песничких (ода, епиграм, епитаф, елегија, еклога, сатира, епиталам, песничка посланица), тематски је обогаћујући (пејзажом, дидактичком, метафизичком и исповедном одом „самом себи"), дајући јој интелектуалну ширину, модерни хуманизам и достојанствену родољубивост која зна и за критичке тонове. Класицистичко беседништво дало је неке од најбољих српских политичких и надгробних беседа (Сава Текелија, Никанор Грујић, Јован Суботић). Уз друга два значајна представника старије песничке генерације, Атанасија Стојковића и Гаврила (Георгија) Хранислава, који су ишли сопственим уметничким путем, класицизам је српској књижевности изнедрио прву изразиту песничку индивидуалност, Лукијана Мушицког, а после његове чувене оде Глас арфе шишатовачке (Беч 1820) и прву песничку школу у Срба. Међу њеним представницима (Јован Хаџић, Павле Берић, Стефан Стефановић, Владислав Стојадиновић Чикош, Василије Суботић, Ђорђе Малетић и др.), уметничком и духовном свестраношћу истакао се Јован Стерија Поповић. Без обзира на колебање између барокне, класицистичке и предромантичарске поетике, Стерија је првенствено у античком литерарно-мислилачком наслеђу имао свој стваралачки узор, као и предмет своје стваралачке критике, основ свога гледања на свет и историју, те полазиште својих промишљања европских збивања у књижевности, што најбоље показују његова дела, јединствена у српском класицизму, Роман без романа (први део Н. Сад 1838, други део Пан. 1889) и Даворје (Н. Сад 1854). Осим преко класичног школства, а истовремено с њим и често у оквиру њега, античко наслеђе улазило је у српску књижевност и културу преко просветитељских идеја. Примарни аргументи за ове идеје црпљени су из античке књиге још док су оне биле развијане у оквиру напора Српске православне цркве на организовању модерног српског школства, како најбоље показује Слово о похвалах и ползје наук свободних Дионисија Новаковића (око 1740), преломно дело у рецепцији античког наслеђа у српској књижевности. Ова претпросвећеност (у ствари црквени хуманизам настао још у старохришћанској епохи) која истиче значај образовања првенствено из религијских разлога, дуго опстаје и остаје чинилац промовисања античког литерарног предања у Срба (Краткоје написаније о спокојној жизни Алексија Везилића, Беч 1788), иако се постепено окреће темама савременог просветитељства (критика сујеверја, похвала здравог разума). Превлађивањем модерног рационализма и антидогматизма просветитељски класицизам све више губи црквене, па добија и антиклерикалне карактеристике, што је најпотпуније изражено у делу Доситеја Обрадовића. Упечатљива и потпуно самосвојна Доситејева везаност за антику резултат је његовог атипичног класичног образовања (и византијског и западноевропског) и индивидуалног трагања за античким коренима европске словесности, те има изразито хеленску боју (особену у епохи доминације латинистичког класицизма). Иако јој је функција искључиво дидактичко-просветитељска, антика у Доситејевом делу, присутна на сваком кораку у виду цитата, превода и подражавања, доноси и важне књижевне иновације – уводи езопску басну у српску књижевност и под утицајем античке реторичке традиције (хрије) у наравоученијима Басни прве есеје у Срба.

По оригиналности и дубини понирања у античко литерарно-мислилачко наслеђе Доситеју је близак Петар II Петровић Његош. Неутемељена у било којој од традиција класичног образовања Његошева надахнутост античким предањем је вишеструка, од многих споредних обликовних и идејних утицаја античке поезије и филозофије на његово песништво, укључујући и Горски вијенац (Беч 1847; кола и трагички хорови), преко класицистичког херојског епа Свободијада (Земун 1854), до хексаемерално-визионарског спева Луча микрокозма (Бг 1845) у којем су античка козмологија и есхатологија, удружене са хришћанском теологијом, проткане поетским декором и техником хомерске епике. У том контексту значајна је и Сербијанка (Лајпциг 1826) Његошевог учитеља Симе Милутиновића Сарајлије. Када је романтизам потпуно потиснуо класицизам са српске књижевне сцене (тек крајем 50-их година XIX в.), антика није престала да креативно утиче на српске књижевнике и мислиоце, штавише била је основ специфичних интелектуалних преокупација и лексичких иновација Лазе Костића, највећег српског хеленисте после Доситеја. Неодвојивост бављења традицијом домаће средине од увида у античко наслеђе, као и обратно, био је Костићев приступ антици који ће извршити далекосежни утицај на све потоње српске интелектуалце заокупљене њоме. Интересовање за антику код романтичара подгрева хомерско питање, да би на измаку романтизма то интересовање снажно оживело у песништву Војислава Илића. Трагом његовог обновљеног занимања за античке теме наставља српска модерна, пре свега Јован Дучић, а слична ерудитска склоност према антици („александризам"), већином хеленској, без прекида је присутна у српској књижевности XX в. (Миодраг Павловић, Велимир Лукић, Бранко Миљковић, Иван В. Лалић, Борислав Пекић, Јован Христић и др.). У целини посматрано античко наслеђе дало је српској књижевности и култури најшире европске оквире и неке од најоригиналнијих писаца и мислилаца.

ЛИТЕРАТУРА: С. Леовац, Хеленска традиција и српска књижевност XX века, Сар. 1963; Д. Невенић-Грабовац, Хомер у Срба и Хрвата, Бг 1967; М. Флашар, „Хеленство Лазе Костића", у: ЗИК, 1968, 6; М. В. Стојановић, Доситеј и антика, Бг 1971; М. Павић, Историја српске књижевности класицизма и предромантизма: Класицизам, Бг 1979; Ч. Миловановић, „О изворима и књижевном поступку Гаврила Стефановића Венцловића", ЗМСКЈ, 1981, XXIX/1; 1982, XXX/1; В. Јелић, Стерија и Квинтилијан, Н. Сад – Бг 1988; М. Флашар, Студије о Стерији, Бг 1988; Ј. Деретић, „Класична традиција у српској књижевности", у: Античке студије код Срба, Бг 1989; М. Флашар, Његош и антика, Пг 1997; „Studium (liberalium) litterarum као образац образовања понуђен српској школи у XVIII веку", XVIII столеће, Н. Сад, 1997, II; В. Јелић, Античка и српска реторика, Бг 2001; С. Ћирковић, Путеви и токови рецепције античког наслеђа у средњовековној Србији, Трећа југословенска конференција византолога, Бг–Круш. 2002; Н. Ристовић, „Serborum Horatius Maior. Једна пренебрегнута литерарно-биографска идентификација", Sobria ebrietas. У спомен на Мирона Флашара, Бг 2006; „Српска књижевност на латинском језику", XVIII столеће, Н. Сад, 2007, VI.

Ненад Ристовић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)