АИК ШАБАЦ

АИК ШАБАЦ, предузеће за пољопривредну производњу, прерађивачку индустрију и трговину. Формирано је 17. XI 1977. од пољопривредних и прехрамбено-индустријских предузећа из општина Шабац, Богатић, Владимирци и Коцељева, а у његовом саставу били су: „Ратаркоп" Шабац, „Шапчанка", Кланица Шабац, Млекара Шабац, Сточарско-ветеринарски центар Шабац, „Шабацпромет", Агроиндустрија „Житоратар" Шабац, „Мачванин" Богатић, Млинска индустрија „Лала Станковић" Богатић, ПИК „7. јул" Дебрц, ПИК „4. октобар" Владимирци, ПИК „23. септембар" Коцељева, Завод за пољопривреду Шабац, Фабрика шећера у изградњи Шабац, „Воћар" Шабац, АИК банка Шабац, Радна заједница службе заједничких послова Шабац. Главне делатности биле су производња житарица, индустријског, повртног биља и воћа, индустријска прерада воћа, поврћа, меса, млека, житарица, дорада семена, производња садног материјала, алкохолних пића, меда и шећера. АИК Ш. имао је развијену трговинску службу организовану првенствено ради промета пољопривредног репроматеријала на велико и мало, пољопривредних машина, опреме и разних делова за промет животних намирница. Својом пекаром покривао је територију четири општине и снабдевао већи део становништва хлебом. Имао је службу за аутотранспортне услуге, занатске услуге металске и грађевинско-столарске струке, фабрику цигле и црепа (Дреновац), живинарску фарму и инкубаторску станицу (Владимирци). Располагао је с три фабрике сточне хране и десетак силоса и великих магацина за смештај житарица, а у југословенским размерама био је велик извозник воћа, поврћа, јунећег меса, алкохолних пића, резане грађе и шумских плодова. Током 80-их година XX в. АИК Ш. је био четврти агрокомбинат по величини, а тринаести међу тадашњим предузећима читаве СФРЈ. За тринаест година постојања изградио је око 20 фабрика прехрамбене индустрије и преко 50 складишних капацитета од којих су најзначајнији силоси у Шапцу, Богатићу, Лозници, Петловачи, Дебрцу и Драгињу. Комбинат је располагао с око 16.000 ха друштвеног земљишта у Мачви, Поцерини и Посаво-Тамнави. На том земљишту је подигао велике плантаже воћа (јабука, крушака, шљива, вишања, малина, купина, брескви и кајсија). Такве плантаже подизане су и на сељачком поседу, уз финансијску и стручну помоћ ове фирме. У сточарству су подизане фарме и на друштвеном и на приватном поседу који је обухватао територију пет општина и површину од 214.000 ха обрадивог пољопривредног земљишта. Само на приватним фармама било је 47.000 музних крава. Годишње је товљено 10.000 јунади и 150.000 свиња. На тим поседима били су изграђени и заливни системи, који су касније, 90-их година, у хаотичној приватизацији порушени. АИК Ш. је имао 7.500 запослених, од чега 500 стручњака разних профила с факултетском спремом, 25 магистара и 8 доктора наука. Имао је стручне тимове за све гране у аграру. Располагао је огромном пољомеханизацијом, машинским парком свих врста возила. У саставу комбината била су два института (за ратарство и за сточарство), завод за пољопривреду и сточарско-ветеринарски центар. Директори су били: Ђорђе Станимировић (1977–1978), Ненад Смиљанић (1978–1982), Милош Васић (1982–1986), Драгољуб Дража Михаиловић (1986–1988) и Живојин Матић (1988–1990). Почетком децембра 1989. наредбом Председништва СР Србије АИК Ш. растурен је на 105 саставних делова, а правно је престао да постоји 1. I 1990.

ЛИТЕРАТУРА: Подринско-колубарски регион, Шабац 1982.

Добрило Аранитовић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)