АРХИТЕКТОНСКИ БИРОИ

АРХИТЕКТОНСКИ БИРОИ, професионалне организације за архитектонско и урбанистичко пројектовање. У Србији су почели да се формирају у периоду између два светска рата. Пре I светског рата градитељске и пројектантске послове уз ретке школоване архитекте најчешће су обављали технички образовани инжењери, али и тзв. дунђери (самоуки неимари). После I светског рата нагло је порасла потреба за изградњом јавних и стамбених објеката, тако да је уследила и неопходност формирања професионалних бироа. Један од првих је биро „Архитект" који су 1920. основали Драгиша Брашован и Милан Секулић заједно с инжењером Михаилом Петровићем Обућином. Секулић је током међуратног периода реализовао низ значајних стамбених и јавних зграда, али је након II светског рата тај биро био национализован и преименован у предузеће „Комграп". Д. Брашован је у бироу „Архитект" остао до 1925. да би потом основао сопствени атеље под називом „Архитекта Драгиша Брашован". У њему су неимарски занат изучили многи млади градитељи: Драган Гудовић, Фрањо Јенч, Павле Крат, Андреја Папков и др. У периоду између два светска рата у Београду функционише још низ пројектантских организација међу којима и биро Светозара Јовановића, где раде Петар Крстић, Рајко Ратић и др. Постојао је и самостални биро Ђура Борошића основан 1923. на савременим принципима предузећа које ради комплетну планску документацију, а у том бироу радио је између осталих и Момчило Белобрк. Архитекти су у том периоду оснивали сопствене бирое преко којих су реализовали наручене послове. Тако је Милутин Борисављевић 1928. основао биро „Партенон" у којем је пројектовао низ кућа и вила, објеката грађених у духу академизма, који се ослањају на француску и италијанску ренесансу, а Миладин Прљевић оснива пројектантски атеље да би реализовао велики пројекат палате „Албанија" (1938–1940) и др. После II светског рата (1945) настао је Пројектантски биро Извршног народног одбора при техничком одељењу Одсека за планску изградњу, као централно место организације обнове и изградње. Урбанистички институт, основан 1945. при Министарству грађевина НР Србије, од 1946. постаје Урбанистички завод. Њиме је на пословима обнове и изградње руководио Никола Добровић, који је око себе окупио готово све тадашње архитекте (Милош Сомборски, Драгољуб Јовановић, Братислав Стојановић, Ђорђе Шујица, Јозеф Кортус, Хранислав Стојановић, Оливер Минић, Милорад Мацура, Станко Мандић, Савка Антоновић и др.). Основано је и низ других државних предузећа чији су важан сегмент били бирои који су се бавили архитектонским и урбанистичким пројектовањем и окупљали градитеље различитих генерација. У Пројектном заводу НР Србије ангажовани су веома плодни и квалитетни градитељи (Владета Максимовић, Видо Врбанић, Јован Тадић, Александар Секулић и др.). Грађевинска радна организација „Дом", основана 1947. као градско предузеће за оправку зграда и која се готово без машина за рад развила у једног од највећих колектива високоградње у Београду, такође је имала биро кроз који су прошли многи млади архитекти. Своја прва искуства у том бироу стицао је Иван Антић. Грађевинска радна организација „Рад" започела је 1947. своју делатност обновом разрушеног града и изградњом фабрике машина и алатки „Иво Лола Рибар" у Железнику. Из истих година је и предузеће за монтажну изградњу „Трудбеник", специјализован за монтажну изградњу и основан непосредно након рата, у време напора да се остваре зацртани планови „Прве петољетке" и изграде комбинати у Зрењанину, Јагодини и Обреновцу. У то време деловао је и „Србијапројект", где једно време раде Драган Гудовић, Бранислав Маринковић, Слободан Михајловић и др. Уз државне бирое тих година делује и низ мањих приватних атељеа (многи од њих су настали у предратном периоду), који су често оснивани ad hoc да би се реализовао неки посао. Међутим, током 50-их година, паралелно с консолидацијом државних институција у градитељству, приватна пракса, приватни бирои и предузећа били су у великој мери онемогућени, а пројектовање централизовано и строго планирано, тако да су многи архитекти, посебно они старије генерације и ненавикли на сасвим измењене односе у друштву, престали са пројектовањем и окренули се теорији или педагошком раду (Јован Бјеловић, Алексеј Бркић, Владимир Бјеликов и др.). Насупрот томе, Д. Брашован је 1959. основао биро „Савремена архитектура" који је неколико година успешно радио и кроз који су такође прошли многи архитекти. Међу мањим приватним бироима који су остварили извесну делатност и значајне резултате треба поменути „Облик", „Неимар", „Лик", у којима, поред осталих, раде Нада Богојевић и Весна Матичевић; биро „Авала" с којим сарађује Драгош Балзарено; биро „Архитект" који је основао Владимир Блажин; „Инвест – пројект" који организује Алексеј Бркић и где раде Вера Сингер и Владан Милић; атеље „План" који држе Никола Шерцер и Вера Ћирковић; атеље „Стил" и грађевинско предузеће „Комграп" с којима сарађује Богдан Игњатовић; самостални архитектонски атеље „Пројектбиро" који су 1953. основали Михајло Митровић, Радивоје Томић и Јованка Јефтановић; исте године Милорад Мацура оснива атеље „Архитектура и урбанизам" у којем између осталих ради Дејан Настић; атеље за архитектуру и урбанизам „Стари град", с којим сарађује Коста Карамат и многи други. Пројектни атеље „Архитект" такође је имао значајну активност коју су остваривали: Михајло Маринковић, Љубиша Драгић и Ђорђе Грујичић. Посебно успешно је пројектантско предузеће „Стадион" које је 1953. основао Михајло Јанковић, а са њим су сарађивали многобројни пројектанти (Душан Миленковић, Угљеша Богуновић, Мирјана Марјановић, Коста Поповић, Ирена Рогановић и Мариола Богојевић). Предузеће се специјализовало за високу градњу, а имало је сектор за урбанизам који се бави просторним планирањем, урбанистичким програмирањем и разрадом генералних и детаљних урбанистичких планова. Због свега тога биро је обављао најодговорније задатке у Београду у послератном периоду (стадион „Ташмајдан", зграда СИВ-а, Музеј „25. мај", пословна зграда са самоуслугом у Чика Љубиној улици, Стадион ЈНА и др.). Године 1951. као велика државна фирма основан је „Енергопројект", предузеће за пројектовање и извођење, са широким спектром активности највишег квалитета и стандарда. На развојном путу ка једној од водећих светских фирми у области пројектовања и извођења, „Енергопројект" је забележио своје деловање у преко 70 земаља света. За тај пројектантски биро уско је везана градитељска каријера архитеката као што су Александар Кековић, Милица Штерић, Драгољуб и Љиљана Бакић, Марио Јобст и др. „Аероинжењеринг" је основан 1964. са приоритетним задатком израде пројеката за цивилне и војне аеродроме у Југославији, али је временом интересовање проширио и на пројектовање, консалтинг и инжењеринг. У оквиру грађевинске радне организације „Напред", група инжењера и техничара формирала је 1964. биро за пројектовање „Напредпројект", који је временом израстао у велику пројектну организацију која пројектује сложене архитектонске и конструктивне задатке, учествује на јавним анонимним конкурсима, пројектује стамбене, индустријске и јавне објекте. Центар за истраживање и пројектовање (ЦИП) основан је као мали биро с пет радника да би ускоро постао снажан биро примамљив за младе стручњаке. Касније се оснивају и друге специјализоване пројектантске организације као што су „Наш стан", „Беоплан", „Београд–инвест", „Центропројект", „Инвест биро" и др., али и појединачни бирои, нпр. „Романтична архитектура" коју је основао Александар Ђоковић. Данас већина архитеката своју делатност обавља у самосталним пројектантским атељеима или бироима за комплексније пословање и услуге.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Стојановић, „О архитектонско урбанистичким пројектним организацијама Београд", ГМГБ, Бг 1955; 40 година изградње Београда, Бг 1984; 40 година грађевинарства Социјалистичке Републике Србије, Бг 1987.

Дијана Милашиновић-Марић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)