АСАМБЛАЖ

АСАМБЛАЖ (фр. assemblage), предметни колаж који настаје монтажом предмета, делова предмета, сликовних и других фрагмената. Као техника уметничког изражавања настао је почетком XX в. у окриљу раних авангардних идеја и покрета. Од кубизма, футуризма, дадаизма и руског конструктивизма до неодаде, флуксуса и поп уметности, коришћен је као ново изражајно средство авангарди, облик анти-уметничког и револуционарног исказа, у делима Марсела Дишана, Пабла Пикаса, Курта Швитерса, Џозефа Корнела, Луиса Невелсона, Роберта Раушенберга и др. У српској уметности а. се прво појављује као „надреалистички предмет" у оквирима уметничких експеримената београдских надреалиста. Душан Матић и Александар Вучо од дрвета, сламе, метала, глине, хартије стварају „Урнебесни кликер" 1930. Током четврте деценије такве предмете, који су негирали конвенционално поимање уметности и њена традиционална медијска својства, стварају Ване Бор, Марко Ристић, Лула и Александар Вучо, Душан Матић. Леонид Шејка ће, током 50-их и 60-их година, стварати а. или, како их је сам називао, „безразложне аранжмане" који су идејно синхронизовани с његовим акцијама из серије „Ђубришта" и несумњиво везани за његова разматрања ширег појма уметничког простора („Флаша – дефункцијализовани објекат", „Згифт мултиплекс", „Сакристија физичара"). Концептуална уметност условиће од 70-их година појаву многих објеката чија је намера између осталог била и преиспитивање могућности, значења и значаја конвенционалног уметничког предмета. Ова истраживања се не везују нужно за изворно дефинисање а., али су му медијски и идејно сродни.

ЛИТЕРАТУРА: А. Kaprow, Assemblage. Environments and Happenings, New York 1961; W. C. Seitz, The Art of Assemblage, Doubleday 1962; М. Тодић, Немогуће. Уметност надреализма, Бг 2002.

Симона Чупић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)