АНТИБИОТИЦИ

АНТИБИОТИЦИ (грч. ntbio": противнички), супстанције биолошког или синтетичког порекла, које су способне да уништавају или да спречавају развој микроорганизама као што су бактерије, гљивице, алге и протозое. Cпецифичне врсте могу да дејствују и на вирусе. Посредна примена а. позната је још у Старом веку (лечење рана плеснима у Египту, Индији, Грчкој). Традиционално, у Србији и Грчкој су инфициране ране лечене плеснивим хлебом. Савремена примена а. заснива се на истраживањима на пеницилину која је покренуо А. Флеминг 1929. Стабилан пеницилин први пут су произвели Х. В. Флори, Х. Б. Чејн и Н. Хитли. Флеминг, Флори и Чејн су 1945. добили Нобелову награду. Познато је преко 2.000 а., а у примени је преко 100. За разлику од других хемотерапијских средстава, као што су препарати арсена или стрихнина, који су токсични за све ћелије, они дејствују циљано, само на ћелије микроорганизама, дакле, са мање негативних пратећих појава. Могу да имају бактерицидно (да униште бактерије), или бактериостатично (да спречавају деобу ћелија) дејство. Њихови молекули садрже разноврсне хемијске структуре и производе се изоловањем из одређених представника живог света (углавном из плесни) или се добијају делимичном или потпуном синтезом. Међусобно се разликују и по механизму дејства на микроорганизме. Неке важније групе а. су: аминогликозиди (представници: гентамицин, неомицин, стрептомицин и др.); бета-лактами (пеницилини, цефалоспорини); макролиди (еритромицин, кларитромицин и др.); полипептиди (бацитрацин, полимиксин); рифампин (рифамицин); тетрациклини (ауреомицин, доксициклин, терамицин) и флуорокинолони (флоксацини, ципрофлоксацин). Велик проблем код примене а. јесте појава прогресивне отпорности микроорганизама. Ова појава проузрокована је делом због њихове примене као адитива сточној и живинској храни. Донекле је овај проблем ублажен проналаском нових врста а. почетком овог века. Производња пеницилина у Србији почела је 1949. у „Галеници" у Земуну. Године 2004. је укупна производња а. у фармацеутској индустрији Србије износила 52,5 т. и даље је у порасту, а уводе се и нове врсте.

ЛИТЕРАТУРА: S. Baron, Medical Microbiology, 4th ed., Galveston, Texas, 1996; R. Berkow (ed.), The Merck Manual of Medical Information Home Edition, Pocket 1999; М. Прокопијевић, „Историја примене антибиотика", ХП, 2004, 45(4).

Петар Пфенд

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)