АГРАРИЗАМ

АГРАРИЗАМ, идеологија која наглашава прворазредни значај пољопривреде, сељаштва и села за човека и друштво, за народ и државу; политички покрет којем су крајем феудалног доба нагињали земљовласници, а касније политизоване сељачке масе које се окупљају око разних сељачких (земљорадничких) странака. Историјски, а. се ослања на физиократизам у Француској, земљорадничко задругарство у Енглеској и другде, аграрну традицију многих немачких покрајина које су одувек педантно бринуле за своју исхрану и водиле особену аграрну политику. Значајан извор била је и идеологија руских народњака у којој се аграрна мисао прожима с идејама панславизма. А. је типична идеологија епохе европског романтизма. Србија је као сељачка земља била под утицајима разних идејних струја европског а. На аутохтону традицију српске породичне задруге и самоуправу сеоске општине, у разним временима и с различитим успехом, калемљени су руско лево народњаштво (Светозар Марковић), енглеско либерално задругарство (Михаило Аврамовић), француски леви аграризам (Драгољуб Јовановић), а на крају чак и револуционарни марксизам. Либерални а. Сретена Вукосављевића је продужетак аутохтоне српске сељачке традиције, чији се последњи рефлекси налазе у социолошким списима Цветка Костића и Радомира Лукића. За разлику од десног и националистичког хрватског сељачког покрета (браћа Радић) српски а. је био више социјални (Aграрна мисао). Његова лева струја коју је предводио Драгољуб Јовановић означавана је и као „сељачки социјализам". То је, према Јовановићу, „разуман социјални поредак" или „радна демократија" која почива на људима што живе од свог рада. Српски а. је против приватне својине уколико она превасходно служи за експлоатацију, а дозвољава својину за лични рад. Економски поредак је заснован на начелу рада, а не на начелу капитала, друштвено уређење је задружно, а не индивидуалистичко, култура рурална, спонтана и толерантна, а не урбана, монополска, агресивна и манипулативна. Главна његова начела су: рад као стваралац свих вредности и извор свих радости; верност земљи, која није само средство за рад него и услов нормалног живота човека; друштвена правда, коју као свој захтев истичу сељаци (буржоазија истиче слободу, а радници једнакост); кооперација (буржоазија прокламује индивидуализам и конкуренцију, а радништво колективизам); просвећеност, која је сељацима потребнија него било којем другом социјалном слоју. Село се замишља као савез домова и домаћинстава, општина као савез села, срез као савез општина, покрајина као савез срезова, а држава као савез покрајина. Глобални оквири ове идеологије су породични дом и слободна домовина, а крајњи циљеви „мир међу народима, опште социјално благостање и слобода и равноправност свих народа". А. је стара идеологија која неумитно одлази на маргине савремене социјалне мисли и политике. Сељаштво се у индустријском друштву брзо статистички смањује, а у постиндустријском скоро да нестаје. Ипак, осавремењене идеје аграриста и данас се сусрећу или у облику „неорустикалне утопије" о малом месту у којем се лепо и квалитетно живи и о аутономним колективитетима који сами собом управљају (А. Мандра) или као постмодерна алтернатива „одрживог развоја" индустријски најразвијенијих земаља, све док у њима буду постојали они који сами раде на свом поседу с члановима своје породице.

ЛИТЕРАТУРА: С. Марковић, Србија на Истоку, Н. Сад 1872; М. Аврамовић, Држава и задругарство, Бг 1910; Л. Грубић, Смисао аграризма, Зг 1922; П. Сорокин, Идеологија аграризма, Зг 1924; А. Хрибар, Савремени аграризам, Зг 1924; Д. Јовановић, Аграрна политика, Бг 1930; Социјализам и сељаштво, Бг 1941; С. Вукосављевић, Историја сељачког друштва, I–III, Бг 1953, 1965, 1983; А. Мандра, Се-љaчка друштва, Зг 1986.

Милован Митровић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)