АНАЛОГИЈА

АНАЛОГИЈА (грч. naloga: слагање, сличност), настајање нових језичких облика или преобликовање постојећих уподобљавањем (аналошким уопштавањем) према другим облицима који већ постоје у истом језику. У српском језику именички облик ген. јд. вола заменио је старији генитивни облик волу по а. са много бројнијим именицама м. р. које у ген. јд. имају наставак -а (коњ). Аналошки облик као резултат а. настаје у поступку успостављања пропорције типа коњ : коња = во(л) : х, где се место х попуњава аналошким обликом (вола уместо ранијег волу). А., којом се често смањују унутарјезичке разлике, а повећава правилност, обично се малобројнији облици прилагођавају многобројнијима (као у претходном примеру) или се релативно ређи облици прилагођавају онима који су у чешћој употреби иако можда нису многобројнији, нпр. данас преовлађујући наставци за 1. л. садашњег времена (читам, пишем, знам итд.) заменили су у српском језику раније облике који су се завршавали на -у, према малобројнијим, али врло честим у употреби облицима (је)сам, дам. Понекад је узрок а. популарност као својеврсна престижност неких облика (што је обично праћено високом учесталошћу употребе), нпр. многа савремена српска имена и надимци типа Мики (од Милан), Веки (од Весна), Боки (од Бошко) настала су према страним именима типа Роки, Рики, Ники, што је пример међујезичке а. А. се испољава на свим језичким нивоима, али најчешће у морфологији (као у примеру ген. јд. вола од волу) и у творби речи (као у именима типа Мики). Аналошким уопштавањем настаје и аналошки акценат, др%гōвā (ум. другóвā) према акценту облика др%гови, др%гове. Некњижевна аналошка уопштавања срећу се у дечјем говору, у говору недовољно образованих људи, као и оних који уче стране језике (можем уместо могу, сечу уместо секу и сл.). А. је узрок многих промена у историји српског језика.

ЛИТЕРАТУРА: А. Белић, O jeзичкoj прирoди и jeзичкoм рaзвитку, I, II, Бг 1998.

Предраг Пипер

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)