АТРИБУТ

АТРИБУТ (лат. attributus: придодат), зависни члан реченице који као атрибутска одредба служи да ближе одреди неки други члан реченице изражен именицом или неком другом именички употребљеном врстом речи (Најбољи ученици су награђени; Сваки пети је награђен; Њено „мораш" га је зачудило), или групом речи (Њихово „нема проблема" звучи симпатично) с којим се а. налази у атрибутском односу у структури атрибутске синтагме. А. који одговара на питање какав? означава особину (леп дан, бело одело, камена ограда); чији? – припадност (твој стан, Јовин ауто, Анин сат); који? – издвајање из скупа, обично при бројању (први такмичар, трећа књига, последња прилика). Конгруентни а. прилагођава се речи коју одређује тако што има исте граматичке категорије као главна реч у атрибутском односу, а то су по правилу категорије рода, броја, падежа и аниматности, нпр. Носи бели шешир, али: Носи белог зеца. Конгруентни а. је најчешће придев (лак задатак), придевска заменица (тај задатак), редни број (први задатак), глаголски придев (извршен задатак). Поред потпуне конгруенције у атрибутској синтагми (в. претходне примере) среће се и непотпуна конгруенција (свеж бурек и пециво, где се свеж и пециво не слажу у роду него само у броју и падежу). Именице у служби а. су атрибутиви (нпр. доктор Савић). Неконгруентни а. налазе се по правилу иза именице или именички употребљене речи коју одређују и с којом се не налазе у конгруентном односу (почетак јесени, од почетка јесени, на почетку јесени). Понеки конгруентни а. има синонимичне неконгруентне атрибуте (капи кише -- кишне капи). Неконгруентни а. може бити изражен синтагмом (почетак кишне јесени). А. у саставу предиката с пунозначним глаголским елементом јесте предикативни а. (Деца певају радосна). У зависносложеној реченици а. може имати облик зависне атрибутске реченице (Обрадовао га је поклон који је добио). Атрибутски однос постоји и у атрибутским сложеницама, у којима први део одређује други (нпр. Београд, плавокоса, троскок).

ЛИТЕРАТУРА: М. Стевановић, Савремени српскохрватcки језик (Граматички системи и књижевнојезичка норма), I–II, Бг 1991; Ж. Стaнojчић, Љ. Поповић, Грaмaтикa српскoг jeзикa, Бг 2000; П. Пипер и др., Синтакса савременога српског језика: Проста реченица, Н. Сад – Бг 2005.

Предраг Пипер

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)