АПОЗИЦИЈА

АПОЗИЦИЈА (лат. appositio: пристављање, додавање), у ужем смислу, интонацијски или интерпункцијски издвојена именица или именичка синтагма у функцији одредбе друге именице (Београд, главни град Србије, имао је бурну историју) или именичке синтагме (Њен брат, учитељ, ради у Нишу) с којом се а. не мора слагати ни у роду (Дунав, велика европска река, протиче кроз Србију) ни у броју (Срели су се на Теразијама, познатом београдском тргу), али се мора слагати у падежу (в. претходне примере). У ширем смислу а. је свака интонацијски или интерпункцијски издвојена одредба (апозитивна одредба, нпр. Игра добро, и са много маште), укључујући и апозитиве – интонацијски или интерпункцијски издвојене придеве (или придевске синтагме) који се у роду, броју и падежу слажу са именицом коју одређују, налазећи се иза ње (Брат, веома уморан, одлази), или испред ње (Веома уморан, брат одлази), и апозитивне клаузе (Брат, који је веома уморан, одлази).

ЛИТЕРАТУРА: М. Стевановић, Савремени српскохрватcки језик (Граматички системи и књижевнојезичка норма), II, Бг 1991; П. Пипер и др., Синтакса савременога српског језика: Проста реченица, Н. Сад – Бг 2005.

Предраг Пипер

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)