АРИШ

АРИШ (Larix), род листопадног дрвећа из фамилије Pinaceae, потфамилија Abietineae. Обухвата десетак врста. Расте у хладним зонама и регионима Северне хемисфере. Грана се неправилно, крошња је стожаста и ретка, а кора стабла дебела, уздужно избраздана и љускаста. Гранчице су танке, пупољци малени и покривени са неколико љусака. Постоје дуги и кратки избојци. Дуги су обрасли појединачним и спирално смештеним иглицама. Кратки су, малени, ниски и дебели, при врху имају чуперак подједнако дугих иглица. Иглице одумиру после неколико година, линеарне су, спљоштене и мекане. Цветови су једнодомни. Мушки су различитог облика, од округластих до дугуљастих и жути. Женски су полуокругласти, са више љусака скерлетне боје, окружени венцем иглица. Шишарице су дугуљасте, на краткој дршци. Плодне љуспе су у почетку зелене, црвенкасте и пурпурне, касније смеђе и одрвене, а кад шишарица сазри, отпадају. Покровне љуспе за цветање веће су од плодних; касније су у потпуности покривене плодним љуспама. Шишарице дозревају у првој години, у касној јесени или у току зиме, а остају на дрвету још неколико година. На плодној љуспи налазе се по две семенке које су троугласте и са криоцем. Котиледона има обично шест. Подносе ниске температуре. Расту у крајевима с обилним и добро распоређеним падавинама и у крајевима где пада сув снег. Као изразити фотофити траже доста светлости. Расту на различитим земљиштима, али им највише одговара растресито, песковито-иловасто земљиште. Сви а. развијају у младости жилу срчаницу. Дубоко се закорењују и расту брзо. Почињу да цветају од 20-е до 30-е године. Обилно роде у нижим положајима углавном сваких 4−5, а вишим сваких 6−8 година. Најважнији представници су: европски а., јапански а., евројапански а. и сибирски а. Сви а. су веома декоративни, због тога се радо узгајају и у парковима и шумским засадима, далеко изнад својих природних ареала. Од њих се добија врло вредно грађевинско дрво, а праве се зидне облоге, подови и намештај. Особине а., као што је изванредно брз раст, посебно у младости, што је последица велике фотосинтетске продукције четина које знатно више од белог бора и смрче усвајају угљен диоксид и отпорности на отровне гасове у атмосфери, условиле су да се он, као алохтона врста четинара, у шумама Србије уноси и гаји више од осамдесет година. Шуме а. су у Србији осниване у планинском појасу, углавном у доњој зони јелово-букових шума. Просторно су дистрибуиране по целој територији Србије (у Војводини их нема), на укупној површини од 554,29 ха. Највише шума а. има на простору шумских газдинстава Ниш, 129,80 ха; Крушевац, 100,67 ха; Кучево, 129,43 ха и Ивањица 45,67 ха. У Србији је издвојено више семенских састојина а., укупне површине око 7 ха, чиме је тренутно задовољена потреба шумарства у снабдевању семеном ове врсте.

ЛИТЕРАТУРА: M. Vidaković, Conifers, Morphology and Variation, Зг 1991; Б. Јовановић, Дендрологија, Бг 2007.

Василије В. Исајев; Владан Иветић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)