АУТОНОМИЈА У ОБРАЗОВАЊУ

АУТОНОМИЈА У ОБРАЗОВАЊУ, самосталност у управљању просветом и школством, а у првом реду право на образовање на матерњем језику. Борба за црквено-народну аутономију Срба у Хабзбуршкој монархији, укључујући и просветну аутономију, започела је након сеобе под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, када је цар Леополд I 1690. Србима доделио познате Привилегије. Подизање српских народних школа нарочито је подстицано у време карловачких митрополита Мојсија Петровића (1726–1730) и Вићентија Јовановића (1731–1737), а одмах по ступању на митрополитски трон Павле Ненадовић оснива 1749. фонд намењен издржавању српских школа. Аутономија српског школства законски је санкционисана Деклараторијом (Rescriptum Declaratorium Illyricae Nationis), законом о уређењу српске цркве у Карловачкој митрополији који је издала царица Марија Терезија 1779. Деклараторија је као основни документ српске црквено-народне и просветне аутономије била на снази све до 1868. На основу ње српски црквено-народни сабори бирали су народни школски савет који је имао врховну управну и надзорну власт над српским вероисповедним народним (основним) школама и другим просветним институцијама. Савет је имао шест чланова и главног школског референта, а радио је под председништвом митрополита. Имао је право да решава жалбе на одлуке епархијских школских одбора. Након нагодбе из 1867, угарски сабор је 1868. донео закон о народностима према којем су право јавности имале четири врсте школа: вероисповедне, приватне, општинске (комуналне) и државне. Вероисповедне српске школе остале су у надлежности српског црквено-народног сабора који је имао и право управљања школским фондовима и просветним задужбинама на основу Рескрипта из 1868. Временом је у српским школама повећавана настава на мађарском језику као државном, а власти су фаворизовале комуналне школе, посебно након укидања Војне крајине и граничарских школа 1871. У Војној крајини постојале су српске националне школе (serbische Nationalschule) које су оснивале вероисповедне а издржавале политичке општине. Након укидања Војне крајине ове школе у Шајкашкој и јужнoм Банату су на основу уредбе угарске владе из јуна 1871. претваране у комуналне школе, а сличан процес се одвијао и у Горњој Крајини (Банија, Кордун, Лика), с тим да су тамошње школе биле под управом земаљске владе Хрватске и Славоније. Године 1879. мађарски језик је прописан као обавезан предмет у свим народним школама, а такође, као обавезни предмет, и у свим учитељским школама. Мађаризација српских народних школа достигла је врхунац законом о недржавним школама из 1907 (тзв. Апоњијев закон – назван по тадашњем угарском министру просвете) којим је постављен циљ да се у немађарским основним школама мађарски језик учи у толикој мери да деца могу да науче добро да говоре, читају, пишу и рачунају на њему. Током I балканског рата, 1912, угарска влада је укинула српску црквено-народну аутономију и преузела непосредну управу над српским школама и просветним фондовима.

Кнежевина Србија Хатишерифом из 1830. добија право на независну унутрашњу управу, па и на а. у о. Овим су извршене обавезе Турске које су произлазиле из Акерманске конвенције (1826) и руско-турског мировног уговора у Једрену (1829). Тако је почео самосталан развој школства у Србији. У другим деловима Османског царства тек 1869. донет је закон о уређењу школа којим су установљене државне школе на турском језику, док је немуслиманима дозвољено да могу да оснивају и сами издржавају своје школе које су подлегале строгом надзору државних власти. Ово правило било је на снази све до краја турске управе у балканским земљама 1912. Српске области у Турској спадале су у јурисдикцију цариградске патријаршије, па је за отварање и опстанак српских школа било неопходно поставити српске владике. Влада Србије је борбу за школску аутономију Срба у Турској водила преко својих дипломатских мисија. При Министарству спољних послова постојао је посебан одбор за просветне послове, а образовање српских учитеља и снабдевање школа уџбеницима одвијало се преко Друштва Светог Саве.

У БиХ након окупације од стране Аустроугарске 1878, власти фаворизују комуналне школе, док се српским школама отежава или онемогућава рад. То је довело до стварања покрета за српску просветну аутономију 1896. који су предводили угледни српски трговци Глигорије Јефтановић из Сарајева и Војислав Шола из Мостара, као и млађи интелектуалци. Покрет је резултирао одобрењем Уредбе црквено-просвјетне управе српских епархија у БиХ (1905) којом је установљен Велики управни и просвјетни савјет у Сарајеву као врховна управна, надзорна и судска власт у српским црквено-школским пословима. Савет су чинила сва четири православна митрополита у БиХ, по четири свештеника и учитеља и 16 световних лица, а постојали су и епархијски управни и просветни савети. Формирањем Краљевине СХС стварају се потпуно другачији услови за развој школског и образовног система.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Крнета (ур.), Историја школе и образовања код Срба, Бг 1974.

Наташа Вујисић-Живковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)