АЈНОВЦЕ

АЈНОВЦЕ, село на јужној подгорини планине Гољак, у долини Криве реке. Налази се у близини локалног пута Бујановац–Урошевац. Збијеног је типа, смештено на 500–540 м н.в, а припадају му и засеоци на долинским странама. А. се помиње у првој половини XIV и у XV в. под именима Хаиново Коло (коло – радионица за прераду руде), Хаиновићи и Хаиновиц, као и касније (после Велике сеобе Срба). Српско становништво досељавано је од почетка XVIII до првих деценија XX в. претежно из околних села (Гминце, Мешина, Мочаре, Тиринце, Гризиме и др.). Албанско становништво (мухаџири) досељено је 1878. из Јабланице и живи у махали Деновићи. Године 1914. имало је 488 житеља. Промене етничке структуре становништва тешко је пратити. Селу је пре II светског рата припадало још девет околних насеља. У њему је 1921. било 465 становника, а у целој општини 3.413. Међу њима је било 33,3% православаца и 66,7% муслимана. После II светског рата општина је смањена на седам насеља (Ајновце, Братиловце, Бушинце, Костадинце, Мешина, Тиринце, Фирићеја) и у њој је живело 2.955 становника, од којих 64,9% Срба и 31,2% Албанаца. Исељавање Срба почело је око 1963. Они су 1981. поседовали 518 ха пољопривредног земљишта (Албанци 103 ха). А. је 1991. имало 96 српских домаћинстава (481 члан) са земљишним поседом, од тога 10 старачких. Без земљишног поседа било је 14 српских домаћинстава. До средине јуна 1999. у селу је живело 536 Срба, а након те године њихов број је смањен на 286 лица. У селу се налазе рушевине манастира Тамница (Теуманица, Речани) из XIII и XIV в., за који се сматра да је архитектонски претходио манастиру Грачаница код Приштине. Православни храм св. Марије Магдалене изграђен је 1986. У селу постоје основна школа, дом културе и амбуланта.

ЛИТЕРАТУРА: Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001.

Србољуб Ђ. Стаменковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)