АГРАРНА РЕФОРМА

АГРАРНА РЕФОРМА, скуп мера аграрне политике које се предузимају ради промене поседовних односа, права власништва на земљу и поседовне структуре. Односи се на земљу, зграде и друге некретнине, опрему, стоку и друго. Најпре обухвата измене власничке структуре у аграру, а као пратеће јављају се и промене у пољопривредним институцијама, опорезивању, кредитирању, рентама, задругарству, начину обраде земљишта, гајењу култура, експлоатацији земљишта и месту аграра у односу на остале привредне гране.

Кнежевина и Краљевина Србија. Стицање аутономије Србије унутар Отоман-ског царства донело је питање укидања турског феудалног система. Већ је Одвојени акт Акерманске конвенције из 1826. предвидео уступање феудалних добара Србима и плаћање прихода од њих одсеком, односно једном сумом за сва турска имања у Србији, која ће се плаћати заједно с данком (непосредним порезом). Овим је постављена правна основа за укидање турског земљишног система. Првим хатишери-фом (1829) султан се обавезао на испуњење Акерманске конвенције, а Другим хатишерифом (1830) ступање на снагу ових одредаба везано је с присаједињењем отргнутих нахија. По наредби књаза Милоша, наредне године (1831) престала је обавеза раје да плаћа спахијама. Приход добијен од сељака уплаћиван је у државну благајну, одакле је прослеђиван спахијама. Трећим хатишерифом (1833) укинут је турски феудални систем у Србији, а султан је потврдио да све обавезе српских сељака према спахијама и султану улазе у годишњу суму од 2,3 милиона гроша које ће Србија исплаћивати Царству. Након тога питање власништва над земљом решавано је постепено. Првих година по Трећем хатишерифу књаз Милош је власништво признавао само онима који су поседовали исправну тапију о куповини земље од Турака, а таквих је било мало. Ни Сретењским уставом (1835) сељаку није обезбеђено право власништва над земљом. Тек је Четвртим хатишерифом (1838) прописано да је сваки Србин „савршени господар продати своја добра и собствености, располагати с њима по вољи и остављати иј завешћанијем". Тако је тек „Турски устав" прописао пуну сопственост сељака над земљом коју обрађују. Коначно правно уобличење слободног сељачког поседа извршено је августа 1839, када је усвојен Закон о повраћају земље, а сељак постао њен пуноправни власник. После проширења Србије на југоисток (Ниш, Пирот и Лесковац) 1878. требало је разрешити имовинске односе у тим крајевима јер Србија, као земља слободног сељаштва, није могла трпети спахијски и читлучки феудални турски систем. При завршетку рата из новоослобођених крајева иселио се знатан број мухамеданских становника. Прво насељавање, претежно Црногораца, било је правно нерегулисано, доносећи хаотично и самовласно заузимање земље и сечу државних шума. Пошто су одредбе Берлинског уговора (1878) изричито налагале поштовање имовинских права муслимана, то би проглашење сељака власницима без накнаде било њима противно. Закон о насељавању усвојен је јануара 1880. чиме је делимично уведен ред: прописано је да једна насељеничка породица може добити највише 4 ха земље и 2.000 м² за кућу, да се задружним породицама додају још по 2 ха за свако мушко лице старије од 16 година, да насељеници стичу право својине тек после 15 година савесног држања земље, као и да се ослобађају свих државних, окружних и среских терета, осим школског приреза и општинских давања. После овог донет је Закон о аграрним односима у новим крајевима, којим је наређен откуп спахијских имања, принудан и за сељаке и за спахије. Тиме је у Србији ликвидиран феудални систем. Одштету, одређену слободном погодбом или одлуком посебних државних комисија, имали су платити сами сељаци из својих средстава, у року од пет година. Турци су могли задржати само варошка имања. Како плаћање одштете Турцима није било редовно, због чега се појавио дипломатски проблем, српска влада је јуна 1882. закључила спољни зајам (→Аграрни зајмови).

Краљевина СХС / Југославија. У Кра-љевини СХС / Југославији а. р. представљала је један од темељних задатака непосредно по оснивању државе. Неуређене, неуједначене и анахроне аграрне структуре, присутне у великом делу земље као остаци феудалних ленско-правних односа, биле су један од најважнијих проблема. А. р. је стога била погодно средство за смиривање социјалних тензија, придобијање широких слојева становништва за нову државу и јачање националног елемента унутрашњом колонизацијом.

Први кораци ка а. р. у будућој заједничкој држави Јужних Словена учињени су и пре њеног настанка. Влада Краљевине Србије је већ 1917. као свој циљ прогласила стварање слободног сељачког поседа у новој држави, иако су назнаке у том смислу постојале још 1915. када је наговештено прикупљање података „о аграрним односима и распореду имања" у свим југословенским земљама. Фебруара 1917. Влада Краљевине Србије донела је одлуку да добровољце након рата награди додељивањем обрадиве земље. У јулу исте године, приликом састанка њених представника и чланова Југословенског одбора на Крфу, отворено је и аграрно питање наглашавањем неопходности окончања феудалних односа, уз праведну надокнаду поседницима.

Потреба а. р. наглашена је у првим и најважнијим документима југословенске државе: декларацијама Народног Вијећа Државе Словенаца, Хрвата и Срба од 14. и 26. XI 1918, а затим у манифесту регента Александра од 6. I 1919. у којем је будући краљ нагласио да жели „да се одмах приступи праведном решењу аграрног питања, и да се укину кметства и велики земљишни поседи. У оба случаја земља ће се поделити међу сиромашне земљораднике, с правичном надокнадом досадашњим њеним власницима. Нека сваки Србин, Хрват и Словенац буде на својој земљи господар. У слободној држави Нашој може да буде и бит ће само слободних власника земље". После извршења реформи, поручио је регент сељацима, земља ће бити само „Божја и њихова, као што је то већ одавно у Србији".

Уједначавање различитих видова власничких односа, од заосталих феудалних до модерних капиталистичких, наметнуло се потом као неопходност. Основ решавања проблема постале су Претходне одредбе за припрему Аграрне Реформе од 25. II 1919, које је донела посебна комисија. Одредбе су обезбедиле правни и идеолошки оквир предвиђајући: потпуно укидање кметства и кметству сличних (чивчијских, колонатских) односа; укидање колоната у Далмацији и у целој земљи, уз проглашавање кметова за власнике земље коју обрађују и уз државну надокнаду феудалне ренте за 1918; могућност државних давања привремених ренти како бивши власници не би остали без средстава за живот; одштету за одузету земљу, која се могла наплатити и у форми земљишног поседа, под условом да га власник сам обрађује, али је остављено да се начин одштете посебно утврди; експропријацију свих великих поседа који ће касније бити дефинисани; поделу велепоседа сиромашним земљорадницима, у чему ће предност имати ратни инвалиди, добровољци и удовице погинулих у рату; утврђивање поседа који су без даљњег сматрани великим: фидеикомисна добра, поседи површине 100–500 јутара, зависно од прилика у конкретним областима; неодложну експропријацију свих имања Хабзбурга и династија непријатељских земаља, као и поседа који су даривани туђинцима за услуге страним династијама; дељење земље предвиђеним категоријама становништва у привремени закуп до коначне поделе великих поседа; разрешавање свих закупних уговора на великим пoседима, које сам закупник не обрађује као стручно лице или лично, док се остали закупи задржавају уз могућност ревизије услова закупнине на захтев закупца; забрану давања земље у подзакупе; прелазак шумских поседа у власништво државе, уз одштету која ће бити накнадно одређена; давање земљорадницима права да у њима напасају стоку и набављају дрва за огрев и грађу; ревизију сегрегација; оснивање посебног тела за а. р. под надзором Министарства за социјалну политику; изузимање Србије од ових одредаба; забрану отуђења земљишта добијеног у складу са одредбама; изузимање од „благодати" читавог подухвата оних који после њиховог објављивања буду насилно отимали земљу и пљачкали туђе поседе. Већи део ових општих оквира накнадно је дефинисан превасходно владиним уредбама и актима Министарства, а влада је сама „извршила низ револуционарних аката против приватне својине." Од значаја је и чињеница да је а. р. у почетку стављена под надлежност Министарства за социјалну политику, чиме је истакнут каритативни карактер реформе. Током априла 1919. именован је министар за а. р., а Привремено народно представништво је, без расправе, озаконило текст Претходних одредаба за припрему аграрне реформе. Као закон требало је да их 1922. усвоји Скупштина.

У наредном периоду, све до доношења закона о ликвидацији и а. р. 1931, процес је извођен на основу владиних уредаба и подзаконских аката, што је било извор многобројних расправа, критика и политичких препирки између власти и опозиције. Министарство за а. р. основано је посебном регентовом Уредбом 12. II 1920, више од десет месеци после именовања првог министра за а. р. До 1929. на месту министра за а. р. налазили су се представници политичких партија од левице до деснице, што је онемогућавало да она добије сталан курс, будући да је у великој мери зависила од воље самог министра. Осим тога, аграрна политика коју би спроводио министар за а. р. била је под сталном присмотром и у жижи интересовања. Министарство је било надлежно за нормативни и практични рад, а до 1941. доживело је неколико реорганизација. Поред централних органа, постојали су регионални и локални, све до општинског нивоа. Увођењем краљеве личне владавине 6. I 1929. реорганизована је централна управа; тада је, између осталог, укинуто Министарство за а. р. чије су надлежности пренете на Министарство пољопривреде, односно његово новоформирано Одељење за а. р.

Спровођење а. р. у Краљевини може се поделити у два периода: 1918–1931/33, у којем преовлађују привремене мере и трагање за правом формулом, и период 1931/33–1941. током којег се прешло на коначну ликвидацију реформе. Оба периода карактерише неустаљеност рада. На челу министарстава задужених за њено спровођење измењала су се 32 министра, а само Министарство за а. р. издало је већи број аката од било ког другог. Коначно, реформа је стављена на законску основу доношењем Закона о ликвидацији и а. р. на великим поседима 19. VI 1931, који је измењен и допуњен најпре 5. XII 1931, а потом 24. VI 1933.

У Краљевини Југославији било је укупно 1.092.650 ха обрадивих површина (43,9% укупне површине) и 7.684.240 ха шума (30,9% укупне површине). Утврђивање површине која би дошла под удар а. р. зависило је од дефинисања земљишног максимума. Испрва одређен, зависно од околности у аграру конкретне области, на 100 до 500 јутара, максимум је повећаван са 174 на 896 јутара. Реформу је донекле олакшавало то што су власници великих поседа често били странци, али ју је отежавала чињеница да је међу велепоседницима било и домаћих, па и властима блиских појединаца. Нарочито компликована ситуација постојала је у погледу велепоседа у власништву верских заједница, такође предвиђених да дођу „под удар" реформе. Према извештају Министарства за а. р. из 1924, великих поседа је било 802, али то није број који се може са сигурношћу узети као тачан, посебно не као релевантан за наредни период у којем је у погледу максимума дошло до измена. Поред тога, власти су увеле категорију „супермаксимума", што је појединцима омогућавало концентрацију далеко већих површина од оних прописаних законом. Како би држава стекла контролу над велепоседима, посебном уредбом од 20. IX 1920. регулисано је питање државног надзора над поседима предвиђеним за реформу, али то није дало очекивани резултат. Таква политика довела је до тога да је држава аграрним интересентима морала да издаје обвезнице на име земље на коју су по слову закона имали право. Посебан проблем у погледу спровођења реформе било је питање одштете велепоседницима за одузету земљу. Влада је коначно заузела становиште да ће она бити исплаћена свима (изузев већ поменутих поседа одређених за одузимање без надокнаде), независно од порекла поседа (феудални или капиталистички).

Укидање феудалних односа, тамо где су постојали до 1918, као једно од кључних достигнућа а. р. потрајало је све до 1939. Политички обзири према беговату, условљени унутрашњеполитичким околностима, као и спољнополитичка ограничења у погледу Далмације, учинили су да се укидање феудалних односа не спроводи онако радикално како је било обећано.

Могу се уочити три веће зоне интензивне а. р.: Јужна Србија, северни делови земље (Словенија, Хрватска, Славонија и, нарочито, Војводина) и БиХ. Суштина реформе била је у обезбеђивању имања аграрним интересентима, али није поуздано утврђено колико их је добило земљу. Процењује се да је подељено око 1.700.000 ха, а додељена површина ретко je прелазила 5 ха. Предност је давана добровољцима, који ипак нису добили све што је обећавано и законски предвиђено. С друге стране, било је недоумица око тога ко уопште има статус добровољца. Тек 1930. утврђено је да га имају сви који су добровољно учествовали у ратовима од 1875. до 1918, а који су рођени до 1860. и живели до 30. III 1924. Тим критеријумом дошло се до броја од око 43.000 добровољаца. Поред добровољаца, у реформи су се као интересенти појављивали и сви који нису имали земљу или су је имали недовољно. Низом мера држава је привремено, а у суштини дугорочно, многима од њих ограничила својинска права над добијеном земљом.

Један од задатака предвиђених реформом била је и колонизација домаћег становништва у крајеве са знатном или доминантном страном етничком већином. Због тога је, поред Одсека за унутрашњу колонизацију и репатрирање при Министарству за а. р., формиран Саветодавни одбор за насељавање, а како би се постигли што бољи ефекти, именовани су и посебни органи, надзорници колонија, који нису дуго опстали. У процесу колонизације посебна пажња посвећена је Јужној Србији (Македонији), за коју је најпре донета посебна уредба 1920, а 1931. и Закон о насељавању Јужних крајева. И поред опште тенденције да се ојача национални, пре свега српски елеменат на овом подручју, поуздани подаци о тачном броју насељених породица нису утврђени. Процене говоре да је на подручју Косова, Метохије, Македоније и Црне Горе насељено око 20.000 породица, са укупно око 87.000 чланова. На простору Војводине, Хрватске, Славоније и Словеније земљу је до 1941. на коришћење добило око 220.000 аграрних интересената. Од тог броја добровољци су чинили око 25.000. Велику већину чинили су аутоколонисти и месни аграрни интересенти. У БиХ земљу је добило око 170.000 интересената, углавном месних, јер је колонизација у овој области била далеко мање изражена него у јужним и северним крајевима.

Када се сакупе сви аграрни интересенти који су имали право на земљу, по ма ком основу, долази се до броја од око 530.000, од којих је своје право остварило нешто мање од 520.000. У спровођењу а. р. у Краљевини једна појава била је стална: злоупотребе разних врста, углавном на штету аграрних интересената. Поред компликованих прописа, недоследност и спорост спровођења реформе подупирало је и мноштво других околности: у крајевима где су живели муслимани аграрно питање се није могло одвајати од верског и националног; верске организације су истицале да је угрожено њихово функционисање као духовних установа; борба сељака за земљу праћена је националним и политичким размимоилажењима; реформа је коришћена као средство за смиривање социјалних сукоба, а самим тим и као облик политичке борбе за освајање бирачке подршке и осигурање страначких позиција; имала је и национални карактер јер је била уперена против велепоседа, чији су власници били углавном странци.

Социјалистичка Југославија. Већ у II светском рату на територијама ослобођеним од стране партизанских јединица предузимане су мере за измену дотадашњих аграрних односа, наслеђених из међуратног периода или измењених током рата мерама окупационих и квислиншких власти. Осим идеологизованих погледа на економску политику, нове власти су се нашле пред изазовима политике националног помирења, која је представљала један од темеља НОБ-а. Окупацијом и распадом Краљевине Југославије дошло је до поништавања великог дела тековина међуратне реформе. То се односило нарочито на јужне делове земље. Српски колонисти, али и староседеоци, били су изложени терору окупатора, посебно њихових сарадника на Космету и у Македонији, чија је бруталност била последица огорчења изазваног међуратном колонизацијом са националним циљевима, организована од државе коју су несрпски народи, углавном Албанци, доживљавали као туђу. Под притиском тог терора, са простора Старе и Јужне Србије иселило се око 20.000 српских породица, углавном колониста, али и староседелаца. За део ових области, који је остао под управом Србије, Савет комесара Милана Аћимовића извршио је у августу 1941. ревизију неких законских одредаба о а. р. у споразуму са тамошњим Албанцима. То се односило пре свега на повраћај неких феудалних права. Мађарске власти су на свом окупационом подручју такође предузеле акцију темељног поништавања тековина међуратне колонизације, немилосрдно прогонећи и убијајући колонисте. Што се тиче Баната, преовладао је економски моменат, због чега су радикалне мере, упркос притисцима и ревизији резултата међуратне реформе, у овом региону ипак изостале. У БиХ власти НДХ су поништавале тековине извршене реформе темељно и брутално, обнављањем власништва бивших феудалаца над земљом са које су протерани или побијени њени нови власници, великом већином Срби.

По завршетку рата, потребу за исправљањем неправди учињених према становништву у ратном периоду требало је усагласити са избегавањем понављања грешака из међуратног периода, али и уклопити у нове идеолошке оквире у погледу националних и економских питања. Све то одигравало се у условима који су били непосредна последица противокупаторског, грађанског, верског и револуционарног рата који је беснео на простору Југославије. Већ у првим послератним данима у свој оштрини поставило се питање нове а. р. и колонизације, односно ревизије старих решења. Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ) донео је 6. III 1945. привремену меру о забрани враћања колониста на добијена имања. Следећег дана формирано је Министарство за колонизацију ДФЈ. Паралелно са предузимањем првих мера текло је уобличавање овог органа и његових локалних испостава. Најпре су формирана одељења Министарства при појединим федералним јединицама, као и на Косову и Метохији. Рад Министарства и локалних органа на Космету карактерисало је потпуно одсуство координације и својевољно вођење аграрне политике од стране обласних органа. Током маја 1945. расправљало се о питању колониста и утврђивани су критеријуми за дозволу повратка онима који су се населили без повреда било чијег права, односно ускраћивања повратка онима чије је насељавање било праћено злоупотребама. Коначно, по одлуци Обласног НОО Косова и Метохије од 17. V 1945. решено је, без потребних консултација с Министарством, да се дозволи повратак колониста који су били насељени на утрини и шумовитим пределима, као и онима који су земљу купили. Пошто се наставио илегални повратак колониста, Министарство унутрашњих послова ДФЈ донело је у јуну 1945. одлуку о забрани повратка свих колониста у Македонију и на Космет. С друге стране, упозоравано је да се колонисти који су опстали на својим имањима током рата на тим имањима и задрже. Стање правне произвољности формално је окончано доношењем Закона о ревизији додељивања земље колонистима и аграрним интересентима у Македонији и у Косовско-метохијској области, 3. VIII 1945. Једна мешовита комисија, састављена од представника централне управе и локалних органа власти, требало је да дефинише појединости спровођења Закона. Осим тога, крајем августа 1945. формиран је и Аграрни савет ДФЈ, којим је председавао Моша Пијаде. У међувремену, 23. VIII 1945, донет је Закон о а. р. и колонизацији, а октобра 1945. и неколико одлука којима је још једном предвиђено да се изађе у сусрет свим колонистима који су до земље дошли према поступку за који су власти процењивале да их староседеоци Албанци не би сматрали неправедним. Заузет је став да ће се о сваком појединачном случају расправљати посебно. Ова нормативна решења пратила је реорганизација централних органа: почетком 1946. укинуто је Министарство за колонизацију и формирана Комисија за а. р. и колонизацију, а донети су и пратећи акти у вези са њеним радом и организацијом. Комисија се ангажовала на решавању питања колониста са Космета, настојећи да се за њих пронађу решења – повратком или насељавањем у другим областима (Војводина). Две ревизионе комисије за Космет (март и април 1946) указивале су на тешко стање колониста и координирале акције са Главном комисијом за насељавање бораца у Војводини. До 1. VIII 1946. са Космета су се у Војводину иселиле 2.744 породице; на раније додељеној земљи остало је 5.537 породица; на делимично признатом имању 2.690 породица, а без надокнаде земљу су изгубиле 164 породице колониста, чиме је решено око 11.135 предмета. До краја 1946. питање колониста са Космета окончано је углавном тако што се на Космет није вратило укупно 1.995 породица, док су преостале већим делом у целини, а мањим делимично, задржале своју земљу. Земљу су потпуно изгубиле 864 породице, али им је обећано да ће је добити у Војводини.

Слично као на Космету било је и у Македонији. И ту су се укрштали социјално-економски и национални проблеми. Повратак је био спор, онемогућаван и компромисан, а посебан проблем се појавио када се део колониста из Македоније самоиницијативно населио у Војводини, због чега је поново морао да се исељава из запоседнутих кућа и имања. Када је о Македонији реч, проблем је постојао и у аграрној пренасељености, те је заузет начелан став да се тамо не упућују колонисти у броју већем од 1.000 породица. И тамошње проблеме решавале су мешовите комисије, чији је задатак био да се утврде критеријуми за повратак колониста. До августа 1945, крајњег рока за пријављивање колониста за повратак, половина се није уопште пријавила, а за половину од тог броја се није знало ни где се налази. У Македонији се тако нашло око 600 породица колониста. До априла 1946. решење о праву да се врате на своје поседе добило је 811 породица. Као проблем тада се појавило и то што су многи самоколонисти из Македоније, који су се у међувремену населили у Војводини, одбијали да се врате иако су добили решења. Део таквих случајева решен је заменом имања, а део принудно спроведен. Коначан биланс колонизације из Македоније и са Космета износио је око 4.100 колонистичких породица пресељених у Војводину.

Питање колонизације Војводине као да је било најмање спорно, па је већ 17. III 1945. скинута забрана повратка колонистима у Војводину. Појавили су се, међутим, други проблеми: питање колониста насељених у време постојања НДХ, који су запосе-ли куће одбеглих Немаца и Мађара, проблем самоиницијативног насељавања и др. Због специфичних околности на том простору Министарство је јуна 1945. основало Саветодавни одбор за колонизацију Војводине. Питање ревизије међуратне а. р. било је најсложеније, али тек једно у низу питања везаних за нову реформу. Најпре је све требало поставити на законску основу, што је учињено Законом о а. р. и колонизацији од 23. VIII 1945. Њиме је прописана експропријација великих поседа који су прелазили укупно 45, односно 25–35 ха обрадиве земље, а били су власништво физичких или правних лица, верских заједница и др. (манастирска имања су ограничена на 10 ха, а оних историјски значајнијих на 30 ха); установљен је земљишни фонд а. р. у који су, поред наведених имања, ушла и имања држављана Рајха и лица немачке националности, одузета одлуком АВНОЈ-а 1944, имања народних непријатеља, као и земља поклоњена држави или напуштена од стране колониста; дефинисани су органи а. р. и др. Предност у додели земље давана је беземљашима, борцима НОР, инвалидима ратова од 1912. до 1945. и породицама жртава фашистичког терора. Било је предвиђено додељивање 8–12 катастарских јутара земље, са могућим повећањем за трећину у случају народних хероја, многочланих породица, официра.

Колонизација Војводине била је у надлежности Федерације, док су колонизације у републикама биле у надлежности њихових администрација. Савезној колонизацији посвећена је посебна пажња. Свакој покрајини је додељена посебна зона за насељавање. Резултати а. р., довршене 1948, дају следеће податке: од укупног земљишног фонда (1.561.000 ха) обрадиво је било око 1.066.000 ха, a сељацима је подељено око 810.000 ха. Земљу је добило око 315.000 сељачких породица, од којих је око 65.500 колонизовано. Око 250.000 породица аграрних интересената добило је приближно 432.000 ха, углавном као допунску земљу. Преосталу земљу држава је искористила на друге начине. Земљиште је додељивано заједно са зградама и инвентаром. Поред земље, сељацима је подељена и велика количина пољопривредних алатки.

ИЗВОРИ: AЈ, Установе аграрне реформе Краљевине Југославије 1918–1941, Установе аграрне реформе и колонизације 1945–1948; Аграрни зборник, Бг 1924; Законодавство о ликвидацији аграрне реформе, Бг 1933; Н. Николић, Т. Булајић, Архивски фондови о аграрној реформи и колонизацији 1919–1945, Ср. Карловци 1969; Љ. Димић, Ђ. Борозан, Југословенска држава и Албанци, Бг 1999; Аграрна реформа и колонизација у Југославији 1918–1941, Бг 2002.

ЛИТЕРАТУРА: С. Шећеров, Из наше аграрне политике 1919–1929, Бг 1930; В. Стипетић, Аграрна реформа и колонизација у ФНРЈ 1945–1948, Зг 1954; Н. Вучо, Пољопривреда Југославије 1918–1941, Бг 1958; М. Ерић, Аграрна реформа у Југославији 1918–1941. год., Сар. 1958; Н. Л. Гаћеша, Аграрна реформа и колонизација у Бачкој, Н. Сад 1968; Аграрна реформа и колонизација у Банату, Н. Сад 1972; Аграрна реформа и колонизација у Срему, Н. Сад 1975; Аграрна реформа и колонизација у Југославији 1945–1948, Н. Сад 1984; Р. Љушић, Кнежевина Србија (1830–1838), Бг 1986; Б. Петрановић, Историја Југославије 1918–1988, I–III, Бг 1988; Д. Ђорђевић, „Аграрне реформе на Балкану после Првог светског рата", у: Огледи из новије балканске историје, Бг 1989; Радови из аграрне историје и демографије, Н. Сад 1995; Б. Лекић, Аграрна реформа и колонизација у Југославији 1945–1948, Бг 1997; М. Ж. Чалић, Социјална историја Србије 1815–1941, Бг 2004.

Бошко Мијатовић; Срђан Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)