АРНОВЉЕВИЋ, Војислав

АРНОВЉЕВИЋ, Војислав, интерниста-кардиолог, универзитетски професор (Разград, Бугарска, 15. IX 1895 – Београд, 5. IV 1989). Са оцем, који је био лекар, доселио се у Београд 1902. За време I светског рата са српском војском прешао преко Албаније. Медицински факултет похађао у Монпелијеу, а завршио у Стразбуру 1923, са дипломским радом о варијацијама броја леукоцита после обеда. Био две године асистент на Интерној клиници у Стразбуру, где је специјализовао интерну медицину. По повратку у Београд запослио се на Интерној пропедевтичкој клиници, на којој је прошао сва академска звања од асистента (1925), до редовног професора (1939), а којом је руководио од 1932. Та клиника, позната као „Арновљевићева клиника", претежно је била оријентисана на кардиологију, по традицији која је потекла од руског емигранта Александра Игњатовског. А. је потом био управник Четврте интерне клинике (1945−1949) и декан Мед. ф. у Београду (1946−1948), али су га комунистичке власти 1949. удаљиле из тих установа. Свој рад наставио је као истраживач у Одељењу за експерименталну и клиничку патологију САНУ, где је и пензионисан 1972. Своје научноистраживачке радове реализовао је највише у сарадњи са Иваном Спужићем. Бавио се хипотермијом, метаболизмом угљених хидрата, мастима, холестеролом, електролитима, применом изотопа, утицајем анафилаксије на кардиоваскуларни систем. Заслужан је и за развој спортске медицине, јер је на својој клиници отворио Спортску амбуланту. Био је дописни (од 1950) и редовни (од 1955) члан САНУ, члан ЈАЗУ, почасни члан Чехословачког лекарског друштва и Италијанског кардиолошког друштва, оснивач и први председник Кардиолошке секције СЛД-а (1946) и Југословенског кардиолошког друштва (1955−1961), један од оснивача Европског кардиолошког друштва, те почасни доктор наука Универзитета у Београду (1971) и почасни члан АМН СЛД-а (1976). Међу првима је објављивао чланке из кардиологије. Био је главни и одговорни уредник Српског архива за целокупно лекарство, секретар редакције Медицинског прегледа. Као главни уредник приредио је пет издања Лекарског дијагностичког приручника СЛД. Организовао је Кардиолошку недељу СЛД-а и приредио зборник радова Кардиолошка недеља 1949. Установио је и развио јаку кардиолошку школу, те је признат и познат као отац српске кардиологије. Носилац је Албанске споменице и Седмојулске награде Републике Србије за достигнућа у развоју здравствене службе и науке (1966).

ДЕЛА: „О тумачењу зубаца коморног електрокардиограма", МП, 1928, 4; и Ј. Славковић, „Коронарна тромбоза и инфаркт миокарда", САЦЛ, 1937, 8; „Дијагноза срчане инсуфицијенције у почетку", МП, 1937, 7–8; „Срчана декомпензација у артеријској хипертензији", САЦЛ, 1938, 9–12; „Проблеми и напреци кардиологије", у: Кардиолошка недеља 1949, Бг 1950; „Извештај са Првог Европског кардиолошког конгреса", МГ, 1952, 12; „Инфаркт миокарда у пракси", МП, 1955, 10.

ЛИТЕРАТУРА: С. Бербер, Кардиологија у Београду, Н. Сад 1989; М. Савићевић (ур.), Професори Медицинског факултета у Београду – од оснивања до педесетих година XX века, Бг 2003.

Срећко И. Недељковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)