АНТОЛОГИЈА

АНТОЛОГИЈА, врста рукописне појачке књиге која, исписана у неумској традицији, садржи пападикијски – мелизматичан, технички сложен напев, на текстове који су предвиђени за различита богослужења. Сами музички писари нису били доследни у именовању својих аутографа. У периоду с краја XIII и почетка XIV в., од када се дати тип зборника почиње редовно исписивати, коришћени су различити називи: Пападика, Аколутија, Матиматарион и др. Целовити садржај а. подразумева кратак теоретски спис – протеорију, у којој су представљени неумски знакови и мартирије гласова осмогласног система, затим химне за вечерње и јутарње, као и песме за литургије Св. Јована Златоустог, Св. Василија Великог и Пређеосвећених дарова. Многобројни су примерци скраћене а., у којима су забележени искључиво текстови и мелодије за вечерње и јутрење или јутрење и литургије или, пак, само за литургије, са протеоријом или без ње. У првим деценијама XIV и током прве половине XV в. а. су обогаћене разноврсним музичким жанровима који нису имали примарну литургичку примену. Реч је о виртуозним, мелизмима богато украшеним композицијама са текстуалним предлошком који су чинили у знатној мери измењене химне textus receptus-a (матиме, анаграматизми, анаподизми, калофоничне стихире и ирмоси) или слогови без значења (териризми или кратиме). Најстарија датована а., кодекс Националне библиотеке у Атини бр. 2458 из 1336, припада познатом мајстору појачке уметности, Јовану Кукузељу, a значајaн допринос овој врсти пападикијског напева дали су још Јован Кладас, Јован Гликис, Никифор Итикос, Ксенос Коронис и Мануил Хрисафис. Од почетка XVIII в. у а. се похрањују оригиналне мелодије и посве нови аранжмани традиционалних напева. И овог пута реч је о композиторској техници која подразумева употребу калопизама – мелодијских проширења и украса, нарочито на стихове ирмоса (који се певају изван обреда), али и на речи херувимских и причасних песама, полијелеја, славословља и др. У овој фази развоја предањске црквене музике на страницама а. се редовно налазе имена мелода Германа Неон Патрона, јереја Баласија и Петра Берекетиса. Први штампани примерак а., који се у два тома појавио 1824. у Константинопољу, приредио је Хурмузије Архивар, један од тројице реформатора неумског писма с почетка XIX в. и најзаслужнији за многобројне транскрипције мелодија са касновизантијске симиографије на тзв. нови аналитичнији метод. Он је у овај зборник унео и химне које се певају током периода који претходи Пасхи и за сам празник Васкрсења Христовог.

Весна Пено

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)