АДВОКАТУРА

АДВОКАТУРА (лат. advocatio: заступање), неодвојиви део правосудног система који, као самостална и независна делатност, има посебну улогу у пружању правне помоћи домаћим и страним физичким и правним лицима. Сматра се да су прве адвокатске канцеларије у Новом Саду отворене још средином XVIII в. након што су Нови Сад (1748), а годину дана касније и Суботица и Сомбор, стекли статус слободних краљевских градова. Са стицањем привилегија ова три града добила су и своје магистрате који су имали право да суде у парничним стварима и осталим споровима који су се односили на варошку општину, приватне особе и непокретности и да упражњавају „казнену јурисдикцију над свим злочинцима" које на својој територији похватају. Иако је Марија Терезија тек 1769. донела Уредбу којом се адвокатима поверава право заступања странака пред државним органима, адвоката је морало бити и раније, јер магистрати без њих нису могли да функционишу. Први адвокат српске националности био је Јован Мушкатировић (од 1769), али он није био и први новосадски адвокат. Много касније члан Адвокатске коморе у Темишвару био је и Јован Стерија Поповић, који се уз књижевност једно време у Вршцу активно бавио и а. (1835−1840, 1849−1856). Према службеној процени магистрата из 1770. Новом Саду, који је у то време имао око 10.000 становника, уз градског фишкала није требало више од два адвоката. Настанак а. у Србији везује се за 28. II 1862. када је Указом кнеза Михаила Обреновића донет Закон о правозаступницима, који је ступио на снагу 1. маја исте године. На основу овог Закона, својство правозаступника могао је стећи „пунолетан српски поданик, који је доброг и поштеног владања, који је правне науке редовно завршио и правозаступнички испит положио". О постављењу (и престанку рада) правозаступника одлучивано је решењем Министарства правде на захтев лица које испуњава законске услове. Српске новине су већ 22. IX 1862. објавиле да је за правозаступника постављен Живко К. Недић из Београда, који је званично први адвокат у Србији. Закон је предвиђао делокруг правних радњи које је правозаступник могао обављати (писање тужби, жалби, поднесака, заступање код свих земаљских судова), али је прописивао и права и обавезе правозаступника, одговорност за повреде законских и моралних обавеза и врсте казни. Искључиво право заступања пред судовима било је поверено правозаступницима. Правозаступништво јесте претеча данашње а., али му поред начина стицања и престанка својства правозаступника као битни елементи недостају самосталност и независност. Модерна а., организована по тадашњим европским узорима, утемељена је на одредбама Закона о адвокатима, који је донет 17. III 1929. Њиме се први пут уводе изрази а. и адвокат, а. дефинише као занимање јавног поретка и прописује да се стиче уписом у именик адвоката, који води Адвокатска комора. Развој а. у послератној Југославији – дефинисан кроз Закон о а. ФНРЈ донет 18. XII 1946, и 10. IV 1957, те Закон о а. и другој правној помоћи у СФРЈ донет 31. III 1970. и Закон о а. и другој правној помоћи СР Србије донет 31. XII 1971 – показује да је ондашња власт имала довољно слуха да а., као јавној служби, призна право на пружање правне помоћи грађанима, установама и организацијама, као и самосталност и искључиво право на обављање адвокатске делатности. Предвиђено је да се адвокати организују у Адвокатске коморе и Савез адвокатских комора и да све оне имају својство правног лица. А. сe дефинише као самосталнa друштвенa службa али се утврђује и право друштвено-политичке заједнице да врши надзор над општим актима Адвокатске коморе. Адвокати имају исти друштвено-економски положај и иста права и обавезе према друштвеној заједници као и радни људи у организацијама удруженог рада. Право пружања правне помоћи грађанима припало је и посебним општинским службама као и организацијама удруженог рада и другим организацијама, у којима су дипломирани правници могли пружати правну помоћ. За свој рад имали су право на хонорар по адвокатској тарифи. Преношење дела овлашћења за обављање послова из области а. на правна лица и дипломиране правнике без положеног правосудног испита, па чак и на нестручна лица, претило је потпуном подруштвљењу и формирању совјетског типа а. Адвокати су се оштро успротивили оваквим законским решењима аргументима да а. губи самосталност и да опада ниво стручности у пружању правне заштите. Институтом Адвокатске радне заједнице коју установљује Закон о а. и служби правне помоћи СР Србије од 8. VII 1977. отишло се још даље у покушају подруштвљења и стварања самоуправне а. Ова идеја законодавца није прихваћена и, осим две-три у Београду, адвокатске радне заједнице су се могле наћи ретко где у Србији. И поред постојеће законске форме да је а. самостална и независна, у пракси је то било другачије. У Адвокатским коморама су постојале обавезне организације Савеза комуниста, које су, не само одређивале смернице деловања а., него су најчешће из својих редова регрутовале руководећи кадар у Коморама. Уз сталну борбу за побољшање положаја струке, овакво стање потрајало је до краја 80-их година XX в., све до признавања вишепартијског система у друштву. Еволуцији и борби за бољи статус посебан допринос својом одлучношћу дали су адвокати, чак и они који су били чланови СКЈ, а којима је а. била важнија од партије. А. је дала велик допринос у борби за поштовање закона, изборних резултата и људских права, нарочито у критичном периоду крајем 90-их година XX в.

ИЗВОРИ: СЛ ФНРЈ 15/57; СЛ СФРЈ 15/70; СГ СРС 51/71; 27/77; 24/98.

ЛИТЕРАТУРА: Историја југословенске адвока-туре, I–III, Бг 1998, 2000, 2002.

Момчило Грубач; Радослав Недић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)