АНДРАГОГИЈА

АНДРАГОГИЈА (грч. nhvr: човек, gein: водити; одгајати), педагошка дисциплина која се бави образовањем и учењем одраслих. Први значајни покушаји систематизовања и промишљања феномена и праксе образовања одраслих учињени су 20-их година XIX в., а израз а. у систематску употребу увео је 1833. немачки аутор Александар Кап. Тек после II светског рата, а посебно 60-их година XX в., створили су се повољнији услови за развој образовања одраслих, нарочито у Европи и Северној Америци. Таква струјања нису могла заобићи ни Србију, у којој је образовање одраслих још између два светска рата препознато као значајна цивилизацијска појава. Томе је нарочито допринео познати српски педагог Вићентије Ракић који је средином 30-их година XX в. на Универзитету у Београду држао предавања из области образовања одраслих. Истраживања на том подручју су у Србији почела средином 50-их, а динамичну праксу образовања одраслих средином 60-их година употпунила је његова професионализација. У то време а. је постала предмет на основним, последипломским и докторским студијама, најпре у Београду, а касније и у Новом Саду и Приштини. Оснивање андрагошких студија на Филозофском факултету у Београду и конституисање професије андрагога били су битан искорак у афирмацији а. и осмишљавању андрагошке праксе. Тада започета систематска емпиријско-експериментална и експериментална истраживања добила су на интензитету 70-их година XX в., а нарочито по оснивању Института за педагогију и андрагогију ФФ-а у Београду (1983). Створена је и особена истраживачка школа у области образовања и учења одраслих, коју је утемељио и највећи допринос јој дао Душан Савићевић. Он је у многобројним монографијама и расправама (Човјек и доживотно образовање, Тг 1983; Савремена схватања андрагогије, Бг 1991; Adult Education: From Practice to Theory Building, Франкфурт 1999; Пут ка друштву учења, Бг 2000; Филозофски основи андрагогије, Бг 2002. и др.) објављеним код нас и у свету представио и критички образложио битна андрагошка питања и проблеме и одлучујуће утицао на препознатљивост и аутентичност андрагошког мишљења у Србији.

Формирањем научних кадрова на последипломским и докторским студијама на Одељењу за педагогију и андрагогију ФФ-а у Београду, омогућено је остваривање неколико значајних научноистраживачких пројеката у подручју образовања одраслих. Резултати остварени до 2000. саопштени су и објављени у публикацијама националне и међународне репутације. Покретање андрагошке библиотеке (1985) и часописа Андрагошке студије (1994) у оквиру Института, као и његова сарадња са Европским саветом, Унеском и другим међународним организацијама, додатно су допринели препознатљивости наше а. Значајан је и допринос појединаца: Боривоја Самоловчева развоју теорије и праксе образовања одраслих (општој и компаративној а., као и историји образовања одраслих), Драгомира Филиповића (организацији образовања одраслих и перманентном образовању), Илије Мрмка (општој и војној а. и планирању образовања у предузећу), Ранка Булатовића (општим, историјским, андрагошко-психолошким и дидактичко-методичким проблемима основног и професионалног образовања), Радивоја Кулића (општој и компаративној а., а. рада и основном образовању одраслих), Милке Ољаче (општој и компаративној а., историји образовања одраслих и андрагошко-психолошким особеностима учења одраслих), Наде Качавенда-Радић (општој и а. слободног времена и основном образовању одраслих), Снежане Медић (општој и социјалној а., теорији породичног васпитања и основном образовању одраслих), Шефике Алибабић (општој а., андрагошкој дидактици и основном образовању одраслих), Миомира Деспотовића (општој а. и андрагошкој дидактици, а. рада и теоријским тумачењима учења одраслих) и млађих истраживача (Сања Пејатовић, Катарина Поповић, Кристинка Овесни и др.).

ЛИТЕРАТУРА: Б. Самоловчев, Х. Муратбеговић, Општа андрагогија, Сар. 1979; Д. Савићевић, Савремена схватања андрагогије, Бг 1991; Д. Филиповић, Развој и образовање, Бг 1995; С. Медић (ур.), Истраживања у педагогији и андрагогији, Бг 1997; Р. Кулић, М. Деспотовић, Увод у андрагогију, Бг 2005.

Радивоје Кулић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)