АРСЕНИЈЕ IV (Јовановић Шакабента)

АРСЕНИЈЕ IV (Јовановић Шакабента), пећки патријарх, карловачки митрополит (Рашка област, 1698 – Сремски Карловци, 7. I 1748). Пореклом је из засеока Шаке у Бањанима, па отуда Шакабента. Рашки митрополит постао је 1721. У том својству био је помоћник пећком патријарху Мојсију Рајовићу. Путовао је у Срем, у манастир Раваницa, да сакупља милостињу за Пећку патријаршију. После смрти патријарха Мојсија 1725. наследио га је на патријаршијском престолу. Попут Арсенија III радио је на ослобођењу Срба од Турака. Пре избијања аустро-турског рата 1737–1739. преговарао је у Бечу о подизању устанка против Турака, залагао се за то да Србија постане вазална држава Аустрије, да има врховне државне, градске и сеоске органе власти, да плаћа данак одсеком, има народну војску, самосталну цркву и своје школе, а да народ не буде оптерећен тежим дажбинама. Кад је рат између Аустрије и Турске већ био у току и кад је кнез Атанасије Рашковић јула 1737. истерао Турке из Новог Пазара, Турци су намеравали да ухвате патријарха и да га обесе. Међутим, А. је успео да им побегне. Повлачењем аустријске војске из Србије, патријарх је с једним делом устаника, Срба и римокатоличких Арбанаса (Климената), прешао у Срем, на територију Аустрије. Приликом преласка Турци су поубијали знатан део народа који је пошао за патријархом. Његовим напуштањем Србије на чело Пећке патријаршије дошао је Грк Јанићије III. Духовне везе између Пећке патријаршије и Карловачке митрополије биле су тада прекинуте, али су одржаване везе с манастирима и народом Србије. Смрћу карловачког митрополита Викентија Јовановића 1737, А. је постао администратор Митрополије и тада се за стално настанио у Сремским Карловцима. Одлуком Марије Терезије од 21. X 1741. именован је за митрополита с правом да носи и титулу патријарха. Његовим залагањем царица је априла и маја 1743. потврдила српске привилегије које је у време Велике сеобе Срба 1690. издао цар Леополд I. На народно-црквеном сабору у Карловцима 1744. потврђене су српске привилегије. Тада су изнети захтеви народних представника који су се тицали унапређивања просвете, економског и политичког живота Срба, а чули су се и протести против повреде привилегијалних права. Две године после овог сабора царица је одлучила да се народно-црквени сабори не могу сазивати без дозволе владара, да трошкове за њихово одржавање не може да сноси народ и да сваком сабору мора да присуствује царски комесар, који надзире и усмерава рад сабора. Као митрополит и патријарх А. је око себе окупио један круг истакнутих интелектуалаца, као што су Павле Ненадовић, потоњи митрополит, Павле Ненадовић млађи, секретар Митрополије, Јован Ђорђевић, каснији митрополит, и Христофор Жефаровић. Захваљујући свима њима у оквиру Митрополије смишљено је негован култ светитеља, посебно из редова српских средњовековних владара, чиме су развијани историјска свест и осећање државности. На месту старе митрополијске резиденције у Карловцима А. је подигао нови патријаршијски двор (који је изгорео 1788), семинар и дворску капелу. Мошти патријарха А. налазе се у манастиру Крушедол.

ЛИТЕРАТУРА: И. Руварац, „Бегство патријарха Арсенија IV из Пећи", ГСУД, 1868, 23; М. Јакшић, О Арсенију IV Јовановићу Шакабенти, Карловци 1899; М. Костић, „Устанак Срба и Арбанаса у Ст. Србији против Турака 1737–1739 и сеоба у Угарску", ГСНД, 1930, VII–VIII; Р. М. Грујић, „Пећки патријарси и карловачки митрополити у XVII веку", ГИДНС, 1931, 4; Р. Л. Веселиновић, „Београд под влашћу Аустрије од 1717. до 1739.", у: Историја Београда, I, Бг 1974; С. Гавриловић, „Српски национални програм патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте из 1736/1737. године", ЗМСИ, 1991, 44.

Василије Ђ. Крестић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)