АНАТЕМА

АНАТЕМА (грч. nqhma: наметак; осуда), чин изопштавања из цркве. У Старом завету представља забрану нечега посвећеног божанству, а после ропства искључење из синагоге са проклетством. У новозаветним списима означава проклетство оног „ко не љуби Господа Исуса Христа" (1. Кор 16,22), такође с искључењем из заједнице (Мт 18,17). Апостол Павле употребљава а. као супротну благослову, али је спреман да је прими како би спасао браћу (Рим 9,3). Црквени сабори прете а. онима који не прихвате одлуке него остану у јереси, изричући казну и постхумно. Као најтежа црквена казна, сматрало се да доноси несрећу. Душанов законик прети њоме ономе ко за новац додели чин игумана, епископа и митрополита, са свргнућем обојице учесника тог недостојног чина. Цариградски патријарх Калист бацио је 1353. а. на цара Душана и Српску цркву због оснивања Пећке патријаршије и заузећа грчких епархија, с којих су смењени грчки епископи који су одбили да признају српску јурисдикцију. У Цариграду су дочекани као црквено-национални мученици, а на Светој гори престали су да саслужују са српском јерархијом. Многе касније несреће (Маричка и Косовска битка) приписиване су дејству бачене а. Цар Душан је покушао да са Цариградом реши проблем раскола, а после његове смрти исто је покушала и царица Јелена. Деспот Угљеша је 1371. завршио преговоре за своју област, а кнез Лазар 1375. за своју, када је цариградска делегација одслужила у Призрену литургију са српским јерарсима и помен на гробу цара Душана, чиме је а. повучена. После измирења српски патријарх није носио титулу „патријарх српски и грчки".

Радомир Милошевић

Народни обичај. Колективно прокли-њање непознатог кривца због угрожавања људског живота и нечије имовине. Познат и под називима стављање проклетије (темије), метање анатеме, чињење амина, наметна гомила. У случају да се не може пронаћи кривац за теже недело (убиство, подметање пожара, тешка крађа), људи, предвођени човеком из куће која је претрпела штету, окупљају се на први следећи празник поред згаришта куће (ако се ради о паљевини), на раскрсници или граници атара села и, бацајући по камен на пободени колац, крст или угарак изгореле куће, проклињу кривца. У околини Сврљига, где се обичај задржао до краја XX в., побадају повећи колац на раскрсници села и уз клетву бацају камен уз њега. Први то чини човек који је претрпео штету: Проклет да је ко је то учинио, да нема живота од порода, ни од стоке, ни он, ни ико његов! У неким местима сви присутни понављају: Проклет да је! или: Амин (одакле и један од назива за тај обичај чињење амина). Обичај у источној Србији има елементе крсне славе: доноси се и ломи колач, воштана свећа, тамјан, со и ракија. Док проклињу, мушкарци скидају капе и крсте се, а у неким местима ударају каменом о камен. На гомилу камења („наметна гомила") свако ко прође био је дужан да уз клетву баци камен. Сматрало се да кривац не може да издржи тако тешку клетву и да ће се покајати и признати своје недело. У супротном, чека га божја казна – дуготрајна болест, неплодност у породици, помор стоке и свако назадовање. А. се јавља као реч из које се изводе називи за ђавола или приказу: анатемагић, анатемат, анатемљак, анатемник, анатемњак, анатењак.

Љубинко Раденковић

ЛИТЕРАТУРА: С. Тројановић, Лапот и проклетије у Срба, Бг 1898; Н. Милаш, Казнено право, Мостар 1911; Т. Р. Ђорђевић, „Село као суд у нашем народном праву", ЗФФ, Бг, 1948, 1; Д. Богдановић, „Измирење српске и византијске цркве", у: О кнезу Лазару: научни скуп у Крушевцу 1971, Бг 1975.

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)