АПРИЛСКИ РАТ
АПРИЛСКИ РАТ (6–18. IV 1941), вођен између удружених Сила осовине (Немачка, Италија, Мађарска) и Краљевине Југославије. Почетак II светског рата у Европи у јесен 1939. радикално је изменио спољнополитичку позицију Краљевине Југославије. Претходно, аншлусом Аустрије 1938, немачки Трећи Рајх постао је њен северозападни сусед. Дугогодишњи нерешени гранични спорови с Италијом добили су почетком рата другу димензију. Улазак италијанских трупа у Албанију 1939. додатно је оптеретио југословенско-италијанске односе. С друге стране, простор Балкана јe за силе Осовине имао посебан стратегијски значај. После пада Француске јуна 1940. и повлачења британских трупа са европског копна, у немачкој Врховној команди сазрела је идеја за напад на Совјетски Савез. Због тога је било потребно обезбедити доминацију сила Осовине на Балкану. Ради остварења таквог циља немачке трупе су 20. новембра ушле у Румунију, а италијанске снаге започеле напад на Грчку 28. октобра, чиме је почело стратегијско заокруживање Југославије. Грчке јединице су се успешно одупирале италијанском нападу, а у новембру су и британске трупе започеле искрцавање на Криту. У таквим околностима Немачка је настојала да брзим дипломатским и војним акцијама стави Балкан под своју контролу. Мађарска је 20. новембра приступила Тројном пакту, а три дана касније и Румунија. Бугарска је постала чланица Тројног пакта 1. марта, а дан касније немачке трупе су отпочеле стационирање на њеној територији. Тиме је Југославија била потпуно окружена земљама чланицама Тројног пакта. Њен спољнополитички положај постао је веома деликатан почетком марта 1941, услед немачког ултимативног захтева за приступање Тројном пакту. На седници Крунског савета, 20. III 1941, под председништвом кнеза Павла Карађорђевића, после драматичне и жучне расправе, донета је одлука да Југославија приступи Тројном пакту, упркос противљењу јавности и већег дела официрског кора. Председник владе Драгиша Цветковић и министар иностраних послова Александар Цинцар-Марковић потписали су 25. марта у Бечу протокол о приступању Југославије Тројном пакту. У ноћи 26–27. марта група млађих официра, окупљена око команданта ваздухопловства армијског генерала Душана Симовића и његовог помоћника бригадног генерала Боривоја Мирковића, извршила је преврат. Формирана је нова влада под председништвом генерала Душана Симовића. Извршени преврат пратиле су спонтане демонстрације на улицама Београда и других већих градова, што је сликовито говорило о расположењу јавности. Иако се нова влада није одрекла приступања Тројном пакту, одмах по извршеном преврату немачко војно и државно руководство донело је одлуку о нападу на Југославију и Грчку.
Непосредно пред почетак рата југословенска војска се налазила у веома лошем стању. Од почетка II светског рата до марта 1941. учињено је доста на техничкој модернизацији војске, али то је било недовољно за потпуно оспособљавање оружане силе за извођење борбених дејстава против, у том моменту, најјаче војне силе у Европи. Недостајали су модерно аутоматско наоружање, противоклопна и противавионска оруђа, моторна возила, модерни борбени авиони, тенкови, средства за везу, резервни делови, муниција, људска и сточна храна. Основни недостатак југословенске војске у модерном маневарском ратовању било je ослањање на сточну вучу. Сем тога, југословенске дивизије биле су гломазне, слабо опремљене и тешко покретљиве. Искуства из војних операција вођених на почетку рата у Пољској и Француској слабо су утицала на југословенску војну доктрину. Позивање војних обвезника на двомесечне војне вежбе, често активирање и дезактивирање јединица током 1940. и зиме 1940–1941. лоше су утицали на одбрамбену способност земље. Пред сам рат формиране су и специјалне јединице за герилска дејства, али ратним планом није било предвиђено њихово масовније коришћење у предстојећем рату. Активности различитих усташких и фолкс-дојчерских група врло штетно су деловале на морал војске. Ратни план, као и систем мобилизације и стратегијског развоја јединица, нису били у довољној мери разрађени, нити су одговарали реалној ситуацији. Фебруара 1941. под оружјем се налазило 10.044 официра и војних службеника, 1.565 резервних официра, 122.480 подофицира и војника и 87.531 војни обвезник; у Граничној трупи 8.195 официра, војних службеника, подофицира и војника, а у жандармерији 18.583. Укупно се, у различитим војним групацијама, налазило око 250.000 људи. До краја марта бројно стање се увећало на око 600.000 људи, али без штабова, установа и коморе, тако да, и поред значајног бројног стања војске, ниједна дивизија није била спремна за акцију. Део граничног фронта је био утврђен. Утврђивање је започело 1937. на граничном фронту према Италији, а настављено је на фронтовима према Немачкој, Мађарској и Албанији, а од 1940. и према Румунији и Бугарској. Од 1940. нека утврђења добила су и сталне посадне трупе које су организоване у посадне одреде и самосталне батаљоне. Непосредно пред рат од њих је формирано 16 посадних пукова. Управо инсистирање на градњи утврђења на уштрб набавке модерног ратног материјала много говори о потпуном неразумевању савременог начина вођења рата од стране југословенског војног врха, који се налазио под утицајем француских доктринарних начела, ослањајући се на ратна искуства из I светског рата. Уместо објаве опште мобилизације, тајно активирање ратних јединица, команди и установа наређено је тек 30. марта, с тим да први дан мобилизације буде 3. априла. Због слабе организације, саботажа и активности различитих антидржавно опредељених група, нарочито на простору Хрватске, мобилизација се одвијала врло споро. Преговори са грчким и британским представницима о организацији заједничке одбране, вођени крајем марта и почетком априла, нису дали значајније резултате. Пакт о ненападању и пријатељству потписан са СССР-ом 6. априла није могао дати никакве конкретне резултате због територијалне удаљености, совјетске политике неизазивања Немачке и њених савезника и кратког временског рока.
Реагујући на дешавања од 26–27. марта немачко државно вођство је донело одлуку о нападу на Грчку и Југославију. Већ 27. марта немачким трупама је наређено да продру на територију Југославије са простора Ријека–Грац и из рејона Софије према Београду како би се уништила главнина југословенске војске, Македонија одсекла од остатка територије, раздвојиле југословенске од грчко-британских снага, успоставила веза са италијанском армијом на простору Албаније и проширила база за немачко-италијанску офанзиву против Грчке. За напад на Југославију и Грчку немачка Врховна команда Копнене војске одредила је 30. марта 2. и 12. армију. Са Италијом и Мађарском је постигнут споразум да њихове јединице учествују у нападу на Југославију и да за то добију компензацију у виду делова југословенске територије, док је за бугарске трупе предвиђено да окупирају део југословенске територије по окончању борбених дејстава немачких снага. Немачке, италијанске и мађарске јединице одређене за напад на Југославију заузеле су следећи распоред: 1) 12. армија (командант фелдмаршал Вилхелм Лист) са својих 19 дивизија (пет оклопних, три моторизоване, осам пешадијских и три брдске), груписаних у Румунији и југозападној Бугарској, имала је задатак да истовремено нападне Грчку и Југославију. Њене трупе су биле подељене у четири групе: Прва група (18. и 30. брдски корпус са укупно шест дивизија и једним самосталним пуком) добила је задатак да нападне Грчку на простору Тракије и дејствује према Солуну у циљу раздвајања грчких и југословенских војних снага; Друга група (40. моторизовани корпус) имала је задатак да наступа са простора Ћустендила и Горње Џумаје преко Царевог села и Криве Паланке ка Скопљу ради пресецања одступнице југословенске војске ка Грчкој и онемогућавања образовања заједничког југословенско-грчко-британског фронта. Трећа група (1. оклопна група) требало је да од Софије преко Цариброда и Ниша дејствује ка Београду са задатком пресецања везе између југословенских јединица у западном и источном делу земље. Четврта група (41. моторизовани корпус) је из рејона Темишвара требало да наступа ка Београду. 2) 2. армија (командант генерал Максимилијан фон Вајкс), коју је сачињавало 11 дивизија (две оклопне, једна моторизована, шест пешадијских, једна брдска и једна лака), имала је задатак да 46. моторизованим корпусом форсира Муру и Драву у правцу Вараждина, Копривнице и Вировитице, а да затим делом снага дејствује ка Загребу, а делом ка Београду, 51. корпусом наступа правцем Марибор – Крапина – Загреб – Бањалука – Сарајево, а 49. брдским корпусом правцем Дравоград – Цеље – Ново Место – Карловац. У рејону Беча налазиле су се две пешадијске дивизије у армијској резерви. Операције 2. и 12. армије требало је да подржава 4. ваздухопловна флота (командант генерал Александар Лер) са 8. ваздухопловним корпусом у Румунији и Бугарској, појачањем из 3. ваздухопловне флоте на аеродромима у Аустрији и Мађарској и 10. ваздухопловним корпусом у јужној Италији са око 1.500 борбених авиона. У саставу те ваздухопловне групације налазио се и 11. ваздушнодесантни корпус. 3) Италијанска 2. армија (командант генерал Виторио Амброзио), јачине 14 дивизија, имала је задатак да у првој фази прикупљања на југословенско-италијанској граници везује југословенске снаге док немачке трупе не продру дубоко на југословенску територију, а затим да наступа по групама: Алпска група и 11. корпус са простора Трибиж–Толмин и Идрија–Постојна ка Љубљани, 6. корпус из рејона Постојна–Снежник према Броду на Купи, а да 5. корпус са простора Снежник–Матуљи напредује према Чабру. Задарске трупе, јачине ојачаног пука, требало је да остану у дефанзиви. Армијску резерву образовали су Брзи и Моторизовани корпус на простору Истре и словеначког приморја. 4) Италијанска 9. армија је на простору Албаније према Југославији концентрисала осам дивизија. У околини Скадра се налазио 17. корпус, 14. корпус био је оријентисан ка Дебру, а 4. ка Струги. Италијанске копнене снаге подржавале су 2. и 4. ваздухопловна ескадра и ваздухопловне јединице у Албанији, јачине једне ваздухопловне ескадре са укупно 670 борбених авиона. 5) Мађарска је припремила осам пешадијских и две моторизоване бригаде, еквивалента пет дивизија, за дејства у Барањи и Бачкој.
Југословенска војска је организовала одбрану по ратном плану Р–40, који је у измењеној форми због неповољног развоја ситуације у марту 1941. добио ознаку Р–41. Према том плану, на свим фронтовима је требало дефанзивно дејствовати, сем према Албанији. Задар је требало заузети на препад. Предвиђено је да се под непријатељским притиском изврши постепено повлачење ка југу, где би, заједно са Грцима и Британцима, био организован фронт. Сходно том плану југословенске трупе су заузеле следећи распоред: 1) Трећа група армија (командант армијски генерал Милан Недић) требало је да дејствује према јужној Бугарској и Албанији. У свом саставу имала је 3. армију (командант армијски генерал Илија Брашић), коју су чиниле Зетска, Косовска, Вардарска и Херцеговачка дивизија и Комски одред, са задатком брзог продора ка Тирани, и 3. армијску област (командант армијски генерал Јован Наумовић), коју су чинили Струмички одред, Брегалничка, Шумадијска и Моравска дивизија, две чете тенкова, 7. коњички пук и тешки моторизовани артиљеријски пук, са задатком одбране граничног фронта према Бугарској од Дојранског језера до Криве Паланке, ради стварања времена за повлачење главнине снага ка Солуну и офанзиву према Албанији. У резерви те групе армија налазила се Ибарска дивизија, прикупљена око Урошевца. 2) 5. армија (командант армијски генерал Владимир Цукавац), коју су чинили Власински одред, Топличка, Крајинска, Тимочка и Дринска дивизија, Калнски одред и тешки моторизовани артиљеријски пук, требало је да брани гранични фронт од Криве Паланке до Голупца, ради стварања времена за повлачење главнине снага са севера ка југу. 3) 6. армија (командант армијски генерал Димитрије Живковић) у чијем су саставу били Пожаревачки, Банатски и Савски одред, Дунавска и Сремска дивизија, 2. коњичка дивизија и два тешка моторизована артиљеријска пука, требало је да брани фронт од Голупца до Бегејског канала, а затим да, у наслону на 1. армију, брани Дунав и затвара правце који од Неготина уз Дунав воде ка Београду и долини Велике Мораве. 4) Друга група армија (командант армијски генерал Милутин Недић) требало је да брани фронт од Бегеја до Доњег Михољца: 1. армија (командант армијски генерал Милан Раденковић), коју су сачињавали шест посадних пукова, Сенћански, Суботички и Сомборски одред, Потиска дивизија и 3. коњичка дивизија, требало је да брани фронт од Бегеја до Дунава, а 2. армија (командант армијски генерал Драгослав Миљковић), у саставу Осјечка, Врбаска и Босанска дивизија, као и један посадни пук, имала је задатак да брани фронт у Барањи и Славонији до Доњег Михољца. Обема армијама стављено је у задатак да обезбеде потребно време за повлачење левокрилних армија, а затим да се и саме повуку кроз Босну и Србију ка југу. 5) Прва група армија (командант армијски генерал Милорад Петровић-Лорд) требало је да брани фронт према Мађарској, Немачкој и Италији, од Доњег Михољца до Карлобага, с тим да 4. армија (командант армијски генерал Петар Недељковић) са Славонском, Мурском и Савском дивизијом, Ормошким одредом и батаљоном тенкова брани фронт од Доњег Михољца до Орможа и тиме створи време за повлачење 7. армије, а да се потом поступно повлачи ка Босни. При томе је 7. армија (командант дивизијски генерал Душан Трифуновић), са својих девет посадних пукова, Дравском и Триглавском дивизијом, Триглавским и Ришњачким планинским одредом и Личким одредом, требало да брани гранични фронт од Орможа до Сушака и приморски фронт од Сушака до Карлобага. У резерви те групе армија у околини Загреба налазили су се 1. коњичка дивизија, један пешадијски пук и један артиљеријски дивизион. 6) Трупе приморске армијске области (са командантом армијским генералом Милојком Јанковићем, а у саставу: Јадранска дивизија, команде Шибеника и Боке Которске, Чапљински и Требињски одред) имале су задатак да бране фронт од Карлобага до Будве и да брзом акцијом заузму Задар. У стратегијској резерви Врховне команде налазиле су се Динарска дивизија, која је требало да се прикупи у ширем рејону Сарајева, Личка дивизија прикупљена код Модриче, Унска дивизија стационирана код Старе Пазове, и Церска дивизија са две чете тенкова, која је требало да се развије у околини Младеновца. Ваздухопловство, јачине четири бригаде (осам пукова) и две самосталне ваздухопловне групе са око 310 борбених авиона (од чега 38 застарелих ловаца) имало је задатак да подржава операције копнене војске, брани ваздушни простор и бомбардује циљеве у дубини непријатељске територије. Армије копнене војске су имале по једну извиђачку групу јачине две ескадриле са укупно 150 застарелих извиђачких авиона. Ратну морнарицу су сачињавали једна крстарица, четири разарача, 14 торпиљарки (од чега осам моторних), четири подморнице, 11 минополагача и миноловаца, два борбена чамца и неколико школских и помоћних одреда. Морнарици је припадало и око 150 хидроавиона од којих је свега 66 било оперативно. Морнарички одред на Скадарском језеру је располагао с неколико оклопних моторних чамаца. Флоту су чиниле једна крстарица као командни брод и торпедне дивизије: 1. у Боки, а 2. и 3. у Шибенику. Флоти је припадала и подморничка флотила која се базирала у Боки. Речна флотила је имала четири монитора и неколико помоћних бродова. Њој је био потчињен и морнарички одред на Охридском и Преспанском језеру са две језерске топовњаче и неколико мањих оклопних моторних чамаца. Задатак морнарице је био да брани јадранску обалу, садејствује у нападу на Задар и да на рекама и језерима подржава операције копнене војске. Уочи рата морнарица је положила мине на Дунаву и Јадранском мору.
Номинални Врховни командант је био осамнаестогодишњи краљ Петар II Карађорђевић, а његов помоћник војвода Петар Бојовић. Стварну команду је имао председник владе и уједно начелник Штаба врховне команде, армијски генерал Душан Симовић. Према ратном плану требало је мобилисати 28 пешадијских, три коњичке дивизије, 18 здружених одреда и 16 посадних пукова, односно око 1.200.000 људи у оперативној и око 500.000 људи у резервној војсци. Ипак, само су јединице ваздухопловства дочекале рат потпуно мобилисане. Виши штабови, јединице за везу и комора нису били мобилисани у потпуности. Само се 11 непотпуних дивизија на дан почетка рата налазило на својим приближним концентрацијским просторима.
У току ноћи 5–6. априла немачке јединице из Румуније заузеле су Сипски канал и тиме спречиле планирано запречавање пловидбе Дунавом. У рану зору немачка авијација почела је бомбардовање војних аеродрома код Скопља, Ниша, Куманова, Загреба и Брежица. Током дана Београд је бомбардован три пута са око 480 бомбардера у пратњи 250 ловаца. Отпор ловачке авијације био је задивљујући, иако југословенска ловачка авијација није била дорасла супериорном немачком ваздухопловству. Бомбардовање друмских и железничких комуникација у областима Скопља, Ниша, Београда, у Банату, Бачкој, Срему, Црној Гори, Херцеговини, Босни и Далмацији трајало је читавог дана. Немачка 12. армија је, уз снажну подршку авијације, успела да овлада граничним фронтом у Македонији и да заузме Криву Паланку, Страцин, Кочане и Струмицу, те да део својих снага упути према Дојрану. На северозападном фронту мање немачке снаге су заузеле Корен Седло, Љубељ, Језерски Врх и теснац у долини Драве код Дравограда, Радгону и Мурску Соботу и већи део Прекомурја. Италијанско ваздухопловство је бомбардовало Дивуље, Сплит, Шибеник, Боку Которску и Мостар. Јачим снагама југословенска авијација је бомбардовала железничке станице и аеродроме код Софије, Ћустендила, Арада, Граца и Темишвара, а слабијим снагама аеродроме и трупе код Скадра. Флота је своје акције ограничила на противавионску одбрану од напада италијанске авијације. До краја рата југословенска флота није озбиљније дејствовала.
Сутрадан, 7. априла, немачке снаге су наставиле офанзиву у Македонији, заузеле Куманово, Скопље, Штип, Велес, Радовиш и избиле на Вардар код Валандова. Тиме је пресечена чвршћа веза између грчке и југословенске војске и осујећена могућност организованог повлачења југословенских трупа ка југу, чиме је основна идеја југословенског ратног плана постала неизводљива. Делови Моравске и Ибарске дивизије успели су да задрже немачки продор код Прешева. На фронту према Албанији 3. армија је прешла у офанзиву; Комски одред је преко Проклетија ушао на албанску територију, Косовска дивизија је на призренском правцу избила на Дрим, а Вардарска дивизија је имала мањег успеха код Дебра. На Драви су слабије снаге 46. моторизованог корпуса прешле Драву код Барча и Ђекењеша и образовале мостобран на правцима код Копривнице, Чаковеца и Вировитице. На угроженим правцима код Марибора и Птуја Дравска дивизија се повукла преко Драве, задржавши мање мостобране код Марибора и Птуја. На фронту Трупа приморске армијске области побуниле су се поједине јединице због чега Динарска дивизија није кренула за Сарајево. Јадранска дивизија је артиљеријом тукла Задар, али није могла да га нападне, јер је била принуђена да знатне снаге одвоји за затварање путева из правца Лике. Југословенска авијација је водила тешке ваздушне борбе на криворечком правцу и бомбардовала железничке станице код Печуја и Сегедина. Врховна команда због покиданих веза није била у могућности да утиче на ток операција. Влада је тек тог дана објавила рат Немачкој и Италији и прогласила општу мобилизацију.
Немачке снаге су интензивирале нападе 8. априла. После тешких борби немачке јединице су успеле да потуку ешалониране снаге Топличке дивизије и да заузму Пирот. Истовремено, на подручју Македоније јаке немачке снаге су заузеле Тетово, Стари Качаник и Прилеп. Остаци Брегалничке и Шумадијске дивизије делом су заробљени, а делом одступили ка Грчкој. На албанском фронту Вардарска дивизија је морала да обустави офанзивне операције, јер јој је због немачког продора била угрожена позадина. Зетска дивизија је наставила наступање према Скадру, а Комски одред је избио у долину реке Ваљбоне. Косовска дивизија је широким фронтом изашла на Дрим. На северозападном фронту немачке снаге су заузеле Вировитицу и Марибор, а италијанске Крањску гору.
У току 9. априла снажне немачке оклопне и моторизоване снаге су савладале отпор Топличке, 2. коњичке и Дринске дивизије на Плочи и заузеле Ниш, а потом наставиле продор главним снагама ка Алексинцу и спореднима ка Прокупљу и Дољевцу. На леву обалу Велике Мораве повукли су се Калнски одред према Алексинцу, Тимочка дивизија према Сталаћу и Крајинска дивизија главним снагама према Параћину, а помоћнима према Жагубици и Мајданпеку. Истог дана немачке оклопне јединице заузеле су Гостивар, Урошевац, Призрен и Битољ. На албанском фронту Зетска дивизија је напредовала на скадарском правцу, Косовска дивизија је обуставила наступање због пада Призрена, док се Комски одред задржао на Дриму. На фронту 4. армије Немци су заузели Копривницу и проширили мостобране код Вировитице. Због масовног дезертирања резервиста Хрвата, јединице те армије су се налазиле у потпуном расулу. Остаци разбијених јединица 4. армије су се повукли на линију Папук – Билогора – Калничко горје – Иваншчица. Седма армија је напустила Птуј и убрзала повлачење свог десног крила правцем Ново Место – Карловац. Мање немачке оклопне снаге су прешле у Банат код Ватина и Малог Жама, али су задржане отпором Банатског одреда. Због изузетно неповољног развоја ситуације Врховна команда је наредила да преостале јединице 5. и 6. армије организују одбрану на линији Рудник–Аранђеловац–Младеновац–Варовница–Гроцка–Београд, да се поруше мостови на Великој Морави и да се упорно бране прелази код Свилајнца, Жабара и Пожаревца, као и да се затвори Багрдански теснац. Првој и 2. армији је наређено да повуку све своје јединице, сем посадних трупа, из Бачке и Барање на десну обалу Дунава и Драве. Церска дивизија је придодата 5, а Унска 6. армији.
Десетог априла немачке снаге су у потпуности овладале Македонијом, сем области оивичене линијом Охрид–Кичево–Дебар–Струга, где су јединице Вардарске дивизије још пружале отпор. Делови немачких трупа су с југословенске територије прешли у Грчку, заузели Флорину и сукобили се са британским јединицама. На албанском фронту Зетска дивизија је наставила наступање ка Скадру, Комски одред и десна колона Косовске дивизије напредовали су десном обалом Дрима ка Скадру ради спајања са Зетском дивизијом, док су средња и лева колона Косовске дивизије прешле у одбрану због угрожености позадине од стране немачких снага. Југословенско ваздухопловство је бомбардовало луку Драч. У долини Велике Мораве 2. оклопна дивизија је заузела Параћин, Ћуприју, Јагодину и одсекла делове 5. армије (Тимочка и Крајинска дивизија и Калнски одред), који су се налазили источно од Велике Мораве. Топличка дивизија је већим делом разбијена и заробљена. Делови 2. коњичке дивизије су задржавали Немце код Прокупља. Главнина 5. и 6. армије се убрзано повлачила западно од Јужне и Велике Мораве, док су мањи делови 6. армије затварали Багрдански теснац. Трупе 1. и 2. армије неометано су се повлачиле из Бачке и Барање. Због јаког немачког напада 7. армија је била приморана да се повуче на линију Шоштањ – Витање – Словенска Бистрица – Птујска гора. Исте вечери, 14. оклопна дивизија ушла је у Загреб у којем је дочекана с нескривеним одушевљењем. Свега неколико сати пре уласка немачких трупа, у Загребу је проглашена Независна Држава Хрватска (НДХ). Осма оклопна дивизија је напредовала до Дарувара и Подравске Слатине, а 16. моторизована до Вировитице. Пошто су италијанске трупе из Ријеке напредовале без отпора, командант Северног сектора поморске одбране у Селцу, капетан бојног брода Мирко Плајвајс, наредио је да се униште зграде команде и радио-станица и потопе сви бродови додељени том сектору. Увече 10. априла стање југословенске војске је било критично. Трупе 3. армијске области и 4. армије нису више постојале, 2. и 7. армија, као и Трупе приморске армијске области, убрзано су се повлачиле ка Динари, 5. армија је била делом опкољена, а делом угрожена с југа. Бокови 1. и 6. армије су такође били у опасности, а 3. армија у Албанији је постигла мање резултате од очекиваних.
Већи део југословенских армија био је у расулу. Напад италијанске 2. армије и трупа из Задра са граничног фронта према Хрватској и Словенији, наступање мађарских јединица у Бачкој и Барањи и наступање немачког 41. корпуса из румунског дела Баната уследили су 11. априла. Немци су увели у борбу нове снаге као појачање 1. оклопној групи, чије су јединице наишле на јак отпор 6. армије код Крагујевца и у долини Велике Мораве. До 13. априла немачке и италијанске јединице заузеле су целу Војводину и Словенију, а Хрватску и западну Босну до линије Карлобаг–Госпић–Бихаћ–Костајница. Напуштени и небрањени Београд заузет је 12. априла. Јединице 8. оклопне и 16. моторизоване дивизије су преко Шапца и Босанског Брода ушле у Србију и северну Босну. На албанском делу фронта десно крило Зетске дивизије је било принуђено да се повуче на десну обалу реку Пронисат, где се задржало до краја рата.
У данима након 14. априла југословенска војска је доживела потпуни слом. Највећи део војске је концентричним нападима опкољаван и заробљаван. Југословенска влада је на седници 13–14. априла одлучила да напусти земљу. На истој седници за новог начелника Штаба Врховне команде одређен је армијски генерал Данило Калафатовић, дотадашњи командант Позадине Врховне команде. Њему је влада наложила да одмах затражи примирје, како би се добило на времену и олакшала ситуација на фронтовима. Генерал Калафатовић одмах је започео преговоре ради закључења примирја, учинивши то преко свог емисара, дивизијског генерала Михаила Бодија, помоћника команданта Позадине Врховне команде. Немачка и италијанска страна то нису прихватале, инсистирајући на безусловној капитулацији. У исто време, немачке и италијанске трупе продужиле су напредовање и 14. априла заузеле Книн, Добој, Јајце, Зворник, Ваљево и Крушевац, а сутрадан, 15. априла, заробиле Штаб Врховне команде и заузеле Шибеник, Сплит, Сарајево, Ужице, Краљево и Рашку. Следећег дана, 16. априла, заузети су Мостар, Прибој, Сјеница, Нови Пазар, Косовска Митровица и Подгорица, док су италијанске трупе 17. априла ушле у Боку. Целокупна југословенска флота, као и помоћни бродови ван њеног састава, сем једне подморнице и две моторне торпиљарке које су испловиле из Боке и прикључиле се британској флоти у Средоземљу и разарача Загреб који су потопили поручници бојног брода Сергеј Машера и Милан Спасић, предати су неоштећени италијанским снагама. Бугарска влада је 15. априла прекинула дипломатске односе са Југославијом, а њене трупе су у наредним данима окупирале источну Македонију и делове југоисточне Србије. Бивши министар иностраних послова у влади Драгише Цветковића Александар Цинцар-Марковић и начелник Оперативног одељења Штаба Врховне команде дивизијски генерал Радивоје Јанковић потписали су 17. априла у Београду, у згради бившег чехословачког посланства, безусловну капитулацију. Сходно одредбама споразума о капитулацији, већи део југословенске војске одведен је у заробљеништво. Официри, подофицири и војници хрватске националности нису задржани у заробљеништву, него су, као грађани квислиншке НДХ, пуштени кућама. Укупно је заробљено 398.000 људи, од чега су Италијани заробили око 30.000. После отпуштања по разним основама у заробљеништву је остало око 210.000 људи, од чега око 10.000 у италијанском заробљеништву. Према националној структури, међу задржаним заробљеницима 90% су били Срби, а свега 10% припадници других народности, углавном Словенци. Територија Југославије је, према немачком споразуму са својим савезницима, подељена између Немачке, Италије, Мађарске, Бугарске и Албаније. Припадници југословенске војске који су избегли заробљавање чинили су окосницу антифашистичких покрета на југословенској територији током II светског рата.
ИЗВОРИ: Д. Гвозденовић (ред.), Априлски рат 1941. Зборник докумената, Бг 1969; А. Милетић, (прир.), Априлски рат 1941 (зборник докумената), Бг 1987; Б. Петрановић, М. Зечевић, Југославија 1918–1988. Тематска збирка докумената, Бг 1988.
ЛИТЕРАТУРА: В. Терзић, Слом Краљевине Југославије, I–II, Бг 1984; Б. Петрановић, Историја Југославије, I, Бг 1988; М. Бјелајац, „Савска дивизија у Априлском рату 1941", ВИГ, 1991, 1; Д. Тешић, „Ратни планови Војске Краљевине Југославије", ВИГ, 1991, 1; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939–1945, Бг 1992; М. Бјелајац, П. Трифуновић, Између војске и политике. Биографија генерала Душана Трифуновића 1880–1942, Бг 1997; М. С. Бјелајац, Генерал Драгиша Пандуровић. Живот и сведочења, Бг 2007.
Александар Животић
*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)