АПОСТОЛ

АПОСТОЛ (грч. pstolo": изасланик), богослужбена књига у којој су све новозаветне књиге, изузев јеванђеља, подељене на 335 одељака (тзв. зачела) за читање на богослужењима. Ова богослужбена књига, друга по важности у православној цркви, преведена је с византијског грчког на старословенски, заједно са псалтиром и јеванђељем, у ћирилометодијевском периоду припреме за Моравску мисију (IX в.). Постоје три типа а.: пуни а., кратки праксапостол и пуни праксапостол. Пуни а. садржи потпуни текст Дела светих апостола, Саборне посланице (Јаковљева 1, Петрове 2, Јована Богослова 3, Јудина 1) и Пастирске посланице Павлове (14), на крају је месецослов и упутство за читање. Пуни праксапостол (лекционар, изборни а.) садржи одељке за целу годину по реду читања. Кратки а. или апракос, вероватно настао са примањем хришћанства, садржи одељке за читање недељом и о већим празницима. Откривење Јованово се не јавља у рукописном а. јер се не користи у богослужењу, али га има у штампаном, без поделе на зачела. Припремајући се за Моравску мисију, солунска браћа прво су превела кратки праксапостол који одговара типу изборног јеванђеља (апракоса). Пуни a. је настао у Моравској, на основу кратког праксапостола. На основу пуног a. сачињен је пуни праксапостол („зачела" су распоређена за сваки дан од Педесетнице до Великог поста). Претпоставља се да је већ у Моравској начињена ревизија првобитног превода a. Након пропасти Моравске мисије, у Преславском књижевном средишту у Бугарској сачињена је редакција превода a. Поред псалтира и јеванђеља, a. је најчешће преписивана књига у средњем веку. Најстарији сачувани текст је Енински а. – старословенски споменик из средине или друге половине XI в. Најстарији српски преписи су два одломка из XII в. писана глагољицом: Гршковићев а. и Михановићев а. Први је нађен на острву Крку, где је доспео током миграција српског становништва пред Турцима. Састоји се од четири пергаментна листа пуног а., а настао је највероватније у првој половини XII в. Према ћириличким упутствима на њему, која датирају с почетка XIV в., подељен је на „чтенија", што говори у прилог тези да је коришћен у православној цркви. Михановићев а., највероватније из прве половине XII в., има два пергаментна листа кратког праксапостола која су била залепљена са унутрашње стране предњих корица Номоканона (Крмчије) Св. Саве. Најстарији српски ћирилички а. је Матичин а. из XIII в., писан уставом на пергаменту, ненормализованим рашким правописом. У писању је учествовало поред главног писара и неколико коректора. Један од најстаријих српских преписа пуног праксапостола је Шишатовачки а. из 1324. Највећа збирка српских а. изгорела је приликом бомбардовања Народне библиотеке у Београду 1941.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Воскресенский, Древний славянский перевод Апостола и его судьбы до XV в, Москва 1879; О. Недељковић, Проблем структурних редакција старословенског пријевода Апостола, Зг 1972; Р. Ковачевић, Д. Е. Стефановић (прир.), Матичин апостол (XIII век), Бг 1979; Д. Е. Стефановић (прир.), Шишатовачки апостол 1324. године, Беч–Бг 1989; Ђ. Трифуновић, Ка почецима српске писмености, Бг 2001.

Јасмина Грковић-Мејџор; Радомир Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)