АЗБЕСТ

АЗБЕСТ (грч. sbesto": неугасив), технички назив за разне врсте хидратисаних силиката магнезијума (Mg), гвожђа (Fe), калцијума (Ca) и/или натријума (Na) влакнасте структуре. Структурно-хемијски, припада двема групама минерала: серпентинском а. и амфиболном а. Не сагорева и лош је проводник топлоте и електрицитета. Пре ограничења његове употребе, 70-их година
XX в., имао је врло широку примену: топлотнa и звучна изолацијa (нпр. азбест-дрвене плоче), производња азбест-цементног материјала, кровних плоча (код нас познатих као салонит, етернит), водоводних цеви, ватросталних тканина, заптивача на спојевима цеви и на вентилима (нпр. азбест-гума, клингерит), цедила у хемијској и у индустрији пића и јестивог уља, облога за кочнице друмских возила. Услед малих димензија влакана (дужина основног влакна је само око 5 μм), а. при преради прелази у аеросол и уноси се у организам пре свега дисањем. Попут осталих силикатних аеросола, изазива врсту силикозе – азбестозу (хронично обољење плућа), која може да се развије у малигно обољење. Највећа налазишта хризотилног а. су у Канади, Русији, САД, на југу Африке, Италији, Кипру. У Србији га има на више места у Шумадији и у околини Трепче. Експлоатише се у Страгарима (код Крагујевца) и у Корлаћама (код Рашке). У Србији је производња поливинил-хлорид-азбестних плоча за облагање подова (виназ-плоча) почела 1961 („Грмеч", Београд). Врхунац у производњи (17.700 т) достигнут је 1981. Под утицајем светских трендова 1991. производња је износила тек око 1.300 т.

ЛИТЕРАТУРА: М. Илић, С. Карамата, Специјална минералогија, Бг 1978.

Петар Пфенд

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)