АДА

АДА, град у Потисју. Средиште општине којој припадају четири села. Налази се на источној граници бачке дилувијалне терасе према инундационој равни Тисе где се у њу улива мала река Буџак. Кроз А. пролази пут Нови Сад – Сента – Сегедин. Истим правцем је 1889. изграђена железничка пруга, а саобраћај на њој обустављен је 1979. Од Новог Сада је удаљена 74 км, а од Сенте 16 км. У турским историјским изворима први пут се помиње 1698. Од 1702. А. је шанац у саставу Потиске војне границе. По укидању границе 1750, неколико стотина граничара иселило се у Русију. Услед систематског насељавања Мађара, Словака и Буњеваца број становника нагло расте и коренито се мења етнички састав града. Године 1787. било је 3.087, 1850. 7.574, а 1921. 13.106 становника. Од 30-их година XX в. наступа блага регресија, тако да је 2002. имала 10.547 становника, од којих 82,9 % Мађара. Срба је 1900. било 15,7%, 1948. 14,4%, а 2002. 10,5%. Крајем XIX и почетком XX в. отвoрено је неколико великих мануфактурних радионица и мањих фабрика од којих су неке израсле у индустријске погоне. Најзначајнији су фабрика алатних машина, брусних производа, конзерви, грађевинског материјала и млин. A. је седиште великог пољопривредног комбината. У 2002. пољопривредна занимања ангажовала су 17,8%, а индустрија 47,8% активног становништва. Највећи број фабрика изграђен је на јужној периферији града. Најстарији део града налази се на уској тераси између Тисе и речице Буџак где су смештене православна црква и три дуге улице трасиране уз реку. После масовних усељавања А. се шири ка северу и западу, центар се измешта из старог језгра, а околина центра добија физиономију савременог града.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Букуров, Општина Ада, Н. Сад 1979; С. Ћурчић, Насеља Бачке – географске карактеристике, Н. Сад 2007.

Слободан Ћурчић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)