АРСЕНИЈЕ III (Црнојевић/Чарнојевић)

АРСЕНИЈЕ III (Црнојевић/Чарнојевић), патријарх (Бајице, Црна Гора, око 1633 – Беч, 27. X 1706). Игуман манастира Пећке патријаршије постао 1665. Четири године касније рукоположен је за митрополита пећког, а за пећког патријарха изабран 1672. На поклоњење Христовом гробу путовао 1682. и на том путу водио дневник који је значајан као први српски путопис. По повратку из Јерусалима већ увелико је пламтео аустријско-турски рат (1683–1699). Турци су мотрили на патријарха и на његово кретање, јер су слутили да из Беча прима новац и врбује добровољце који би се борили на страни Аустрије. У ситуацији у којој се нашао, покушао је да нађе ослонац и помоћ у Русији (маја 1688), Римској курији и Млетачкој републици (у јесен 1688). Обавештен да Турци намеравају да се докопају њега и његовог богатства, напустио је Пећ и склонио се у Никшић. Пошто се вратио у Пећ, у Призрену се крајем октобра 1689. састао са аустријским генералом Енејом Силвијем Пиколоминијем са којим се договорио о начину на који ће Срби пружити помоћ царској војсци. Убрзо након пораза Аустријанаца код Качаника (22. XII 1689), када су Турци кренули у офанзиву и када се хришћанска војска почела повлачити, у јануару 1690. пошао је ка Београду и патријарх с много народа. У нади да се надирање Турака може зауставити уз помоћ добровољаца, цар Леополд I упутио је 6. IV 1690. манифест (тзв. инвитаторију) свим народима и земљама да се дигну против Турака. Заузврат обећао је слободу вероисповести, избор војводе и старе повластице. Манифест је приспео у Београд тек 16. јуна, а само два дана касније патријарх је у Београду одржао народно-црквени сабор на којем су учествовали епископи са свештенством и народне старешине с обе стране Саве и Дунава. Са сабора је у Беч послат епископ Исаија Ђаковић са задатком да тражи за Србе признање црквене аутономије какву су имали под Турцима. Цар је удовољио захтевима Срба издавањем привилегије од 21. VIII 1690. Међутим, привилегија је стигла до патријарха када се он са знатним делом народа у Великој сеоби већ налазио на аустријској територији, с леве стране Саве и Дунава, повлачећи се испред Турака, који су 8. октобра ушли у Београд. Нашавши се на територији Аустрије, A. је повео борбу с Римокатоличком црквом и њеним заступницима који су насртали на Србе с циљем да их поунијате. Упорно је настојао да највиши органи власти поштују привилегије које су дате Србима. Оснивао је нове, а учвршћивао већ постојеће православне епархије, чиме је поставио темеље новој самосталној српскоправославној црквеној области и настанку Карловачке митрополије. Суочавао се с великим материјалним проблемима, а пуних 11 година није у Угарској имао стално место боравка, него је становао у Сентандреји, Ковину, Сиригу, Хопову, Сечују, Футогу и Пакрацу. У време Ракоцијевог устанка (1703–1711) није се приклонио његовим „куруцима" него је Србе упутио на војну сарадњу са Двором и војском Аустрије. За тај његов поступак, који је Двору много значио, цар Јосиф I наградио га је средином 1706. тиме што му је доделио посед Даљ, који је био процењен на 38.000 форинти. Одан цркви и народу, А. је један од најпознатијих и најзаслужнијих српских архијереја. У историографији је оцењен повољно, као мудар, предузимљив и способан архијереј. Сахрањен је у манастиру Крушедол.

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, V, Бг 1925; С. Гавриловић, И. Јакшић, Извори о Србима у Угарској с краја XVII и почетком XVIII века, I, Бг 1987; С. Гавриловић, Извори о Србима у Угарској с краја XVII и почетком XVIII века, II, Бг 1990.

ЛИТЕРАТУРА: И. Руварац, Одломци о грофу Ђ. Бранковићу и А. Црнојевићу, патријарху, с три излета о такозваној сеоби српског народа, Бг 1896; Р. М. Грујић, „Патријарх Арсеније III Чарнојевић", Календар „Црква", Ср. Карловци, 1941; Р. Л. Веселиновић, Арсеније III Црнојевић у историји и књижевности, Бг 1949; Ј. Радонић, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века, Бг 1950; С. Гавриловић, „Настојање патријарха Арсенија Чарнојевића око права на десетину и земљишни посед (1690–1706)", ЗМСИ, 1996, 53.

Василије Ђ. Крестић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)