АНДРИЋ, Бранко

АНДРИЋ, Бранко, књижевник (Нови Сад, 9. IV 1942 – Дунајујварош, Мађарска, 20. X 2005). Ликовни одсек Више педагошке школе завршио у Новом Саду (1966), а Факултет политичких наука у Београду (1969). Живео углавном као слободни уметник у Бечу и Новом Саду. Као један од протагониста српске неоавангарде с краја 60-их и почетка 70-их година (био је 1970. члан новосадске групе Кôд, али је брзо из ње иступио), неговао је поезију засновану на дискурсу сексуалности и на хуморним ефектима оспоравања књижевних и моралних норми (Ја сам мамин мали сексуалац, Н. Сад 1971; Странпутице сексуалне револуције, Н. Сад 1986). Бавио се визуелном поезијом, те авангардним истраживањем у ликовној уметности, посебно у графици. У приповеткама (Устанак из мртвачког сандука, Н. Сад 2003) и романима (Потонули бродови од хартије, Сар. 1990; Како жене страшно пате, Н. Сад 1991), градећи алогичне светове с гротескним ликовима и поремећеним међусобним односима, дао је убедљиве примере неоавангардне прозе.

ДЕЛА: поезија: Modern World Poetry, Н. Сад 1972; Erection über alles: comic-poesie, Wien 1974; приповетке: Треба бити спреман на све, Н. Сад 1981; Дан за посете болницама, Н. Сад 1991; романи: Санаторијум, Н. Сад 2000.

ЛИТЕРАТУРА: М. И. Бандић, „Приче које су изгубиле равнотежу", Политика, 8. VI 1985; В. Копицл, „Метаморфозе тривијалног", Дневник, 16. VIII 1991; Г. Станковић, „Балкански каламбури", ЛМС, 1991, 447, 5.

Иван Негришорац

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)