АПОТЕОЗА

АПОТЕОЗА (грч. poqevosi": обожење), ликовна представа свечаног уздизања човека међу богове, проглашавања божанством. Првобитне представе прослављања, величања или узношења на небо, преузете из асирске, персијске и египатске уметности, појављују се у грчкој уметности у време хеленизма и у античком Риму. Њима су прослављани хероји, песнички генији, митски оснивачи градова, владари и њихове породице. Тема античке царске а. временом постаје грађанска, а од почетка IV в. – хришћанска, утирући пут кључним сценама хришћанске иконографије (Васкрсење, Вазнесење, Успење, Maiestas Domini). А. је једна од најомиљенијих тема у уметности барока и рококоа којом се величају апсолутистичке монархије, историјске личности и догађаји, црквени редови или хришћанска учења. У XIX в. њоме се исказује поштовање великим уметницима, а она постаје и саставни део декорације надгробних споменика. Тријумфални Портрет цара Душана као римског императора на коњу у Жефаровићевој Стематографији (1741), прва је представа а. у српској уметности новијег доба. Она је по духу ближа западноевропској владарској иконографији него српској средњовековној традицији, а по концепцији је најпрофанија до тада и саображена духу савремених барокних програма и модерних схватања националне историје.

Под ногама пропетог коња Силнога Стефана налазе се оружје и знамења поражених непријатеља, док се из облака промаљају персонификације Славе и Минерве са палмином граном, круном и победничким венцем. Испод 20 кружно нанизаних грбова и четири већа у угловима, постављена је барокна картуша са девизом која обелодањује зрелу политичку свест и отпор према туђој државној власти поручиоца ове књиге, српског патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте: „Знам дела Твоја и напоре, и за моје име си се постарао". Исту коњаничку а. цара Душана, окруженог грбовима Србије, Бугарске, Илирије и Немањићког царства, понавља непознати аутор на бакрорезу Манастир Хиландар (Москва 1757) и Ј. Г. Мансфелд на гравири за Историју Јована Рајића (Беч 1794), видећи у њеном носиоцу отелотворење најславније епохе српске историје. На другој Апотеози цара Душана са последње странице Стематографије, Жефаровић приказује окруњеног цара Душана као барокног војсковођу у овалном медаљону који придржавају Атина (Минерва) и Хронос, персонификације Мудрости и Времена, упућујући на први стих прве Књиге проповедникове да је на овом свету све таштина (всја сујета). Три варијанте цртежа и једна уљана слика Димитрија Аврамовића Апотеозе Лукијана Мушицког (1837−1840), настале непосредно после смрти архимандрита манастира Шишатовац и једног од истакнутих српских књижевника, показују широку лепезу могућности за ликовно обликовање ове сцене у наредном периоду. Напуштајући смештање главне личности у овални медаљон или скулпторалну бисту међу окупљеним грчким и римским песницима и музама, Аврамовић прихвата поједностављени и симболични вид а. као сахрањивање, тј. улажење у отворену гробницу или други, вечни свет. Херојске портрете и споменике у српској уметности добијају највећи књижевници и песници (Д. Обрадовић, В. Караџић, Б. Радичевић, Љ. Ненадовић), научници (Ј. Панчић), велики добротвори (С. Текелија, М. Анастасијевић) и славни владари (Карађорђе, Милош, Михаило и Милан Обреновић). Међу њима се по својој успешности истичу покушаји враћања изворним античким а. са орлом који се узноси на небо раширених крила као симболом васкрсења средњовековне српске државе (П. Убавкић, Ђ. Крстић, Споменик краљу Милану, 1902, Црква свете Петке у селу Ћурлине код Ниша). Све до данас откривање споменичких а. остаје део јавних свечаности сахрањивања или посмртног преноса тела, као и подизања храмова посвећених неком бесмртном националном јунаку или неком историјском догађају.

ЛИТЕРАТУРА: Х. Жефаровић, Т. Месмер, Стематографија или Изображеније оружиј илирических, Беч 1741, Н. Сад 1972; М. Јовановић, „Иконографија Апотеозе Лукијана Мушицког", Зборник Светозара Радојчића, Бг 1969; Н. Макуљевић, Уметност и национална идеја у XIX веку: систем европске и српске визуелне културе у служби нације, Бг 2006.

Љиљана Н. Стошић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)