АРЕНГА

АРЕНГА (герм. harihring: кружно зборовање; фр. harangue), реторички текст који је исписиван као уводни, свечани део повеље. У њој се образлажу општи мотиви настанка документа, тј. даровног чина који је у његовој основи. Међу мотивима који се јављају у а. истичу се они богословског садржаја, у којима аутор повеље образлаже опште разлоге за сопствена богоугодна дела, а у владарским даровницама излаже суштину и принципе „праведног владања" у којима се подоби Христу. Понекад је текст а. асоцијативно везан за конкретну политичку ситуацију, те употребом општих места (топоса) и библијских паралела алудира на актуелни тренутак. У старијој дипломатици сматрало се да је а. украс повеље („бисер на прстену"), а порицана је њена веза са садржајем правног чина. Модерна, историјска дипломатика определила се за разумевање документа као интегралне целине, у којој је а. најважније место на којем се излажу теолошке, идеолошке и политичке поруке аутора правног чина. У западноевропској дипломатици најразвијенији текстови а. јављају се између X и друге половине XII в., да би касније преовладавали краћи, типизирани формулари. У Византији је а. придавана далеко већа важност, те је реч о оригиналним књижевно-реторичким текстовима који су писани за сваку повељу посебно. У српским повељама, посебно оним намењеним црквеним адресатима, а. су дуги, сложени текстови, посвећени Христу, Богородици и највећим светитељима као патронима цркава којима се повеља дарује. У њима се срећу и аутобиографски, династички и политички мотиви, неретко непосредно везани за тренутак у којем је документ издат. Језик а. неретко је метафоричан, алузиван и ослоњен на библијске цитате у којима ваља трагати за порукама текста. Премда можемо пратити постојање неких формулара према којима су састављане, а. су у српским повељама најчешће самостални књижевни састави, који су прилагођавани у оквиру канцеларија у односу на посвету цркве којој се даровница издавала. Ови текстови откривају велико богатство форме и језичког израза, а посебно су занимљиви као извор за проучавање идеологије владара и црквених великодостојника који се јављају у улогама аутора.

ЛИТЕРАТУРА: С. Станојевић, „Студије о српској дипломатици" Глас САН, 1914, V; H. Fichtenau, Arenga. Spätantike und Mittelalter im Spiegel von Urkundenformeln, Graz−Köln 1957; H. Hunger, Prooimion. Elemente der byzantinischen Kaiseridee in den Arengen der Urkunden, Wien 1964.

Смиља Марјановић-Душанић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)