АГЛУТИНАЦИЈА

АГЛУТИНАЦИЈА (лат. agglutinatio: прилепљивање), морфолошки процес, начин творбе лексема и граматичких форми, при чему се основи или корену, који по правилу чувају стабилну фонетску структуру, додају стандардни афикси, добијени граматикализацијом пунозначних речи. Ови афикси су монофункционални, једнозначни („деминутив", „множина", „прошло време" итд.). А. је типолошко обележје језика аглутинативног типа, насупрот фузији и флексији, које одликују језике флексивног типа, с полифункционалним, нестандардним афиксима, какав је био и касни праиндоевропски језик. Као начин везивања морфема а. се може јавити и у флексивним језицима. Српски језик типолошки не спада у аглутинативне језике, али је био и сада је у контакту с аглутинативним језицима (турски, мађарски). У овом контакту поједини аглутинативни афикси турског инкорпорирани су у систем суфикса српског језика, нпр. кавга-џи-ја, безобраз-лук, занат-ли-ја итд.

ЛИТЕРАТУРА: А. Белић, Општа лингвистика; О језичкој природи и језичком развитку, I, II, Бг 1998; И. Клајн, Творба речи у савременом српском језику, Део 2: Суфиксација и конверзија, Бг 2003.

Јасмина Грковић-Мејџор

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)