АЛЕКСИЋ, Радомир

АЛЕКСИЋ, Радомир, филолог, лингвиста, сербокроатиста (Анџелат код Андријевице, 17. IV 1900 – Београд, 25. IV 1978). Дипломирао (1926) и докторирао (1929) на Филозофском факултету у Београду, на којем је од 1927. био асистент, а потом прошао и сва наставничка звања. У току II светског рата био заточен у логору на Бањици (1941) и привремено отпуштен са Универзитета (1943). За ванредног професора изабран 1946, а за редовног 1957. Пензионисан 1969. Бавио се историјом језика, дијалектологијом, лексикографијом, граматиком савременог српскохрватског језика и старословенским језиком. Из историје језика најзначајнији рад му је монографија Језик Матије Антуна Рељковића (Бг 1931). Као дијалектолог био члан Међуакадемијског одбора за дијалектолошке атласе. Испитивао васојевићки, паштровски, спичански, љеворечки, маински, александровачки и бруски говор. Објавио књигу Прилози историји кајкавског дијалекта (Бг 1938) и Читанку старословенског језика са речником (Бг 1950). Са М. Храстом и Ј. Вуковићем приредио Правопис српскохрватскога књижевног језика са правописним речником (Н. Сад – Зг 1960), а са С. Шкерљом и В. Латковићем написао Словеначко-српскохрватски речник (Бг–Љуб. 1964). Аутор је Речника страних речи и израза (Бг 1978) и сарадник на Малој енциклопедији Просвета. Почев од 1946. објавио у коауторству више школских граматика српскохрватског језика.

ЛИТЕРАТУРА: С. Вукомановић, „Радомир Алексић (1900–1978)", ЈФ, 1979, 35.

Предраг Пипер

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)