АПЕЛ

АПЕЛ, породица индустријалаца. Порекло породице А. није довољно познато. Неки извори говоре да су из Алзаса, други да су немачког порекла, а трећи опет говоре о Галицији као месту одакле су дошли у Србију. Јован (Јохан) А., дошавши у Србију са знатним капиталом, настанио се у Алексинцу и 1865. отворио прву фабрику – ручну пивару. У измењеним историјским и привредним околностима, своју делатност проширио је на Ниш, на чијој је периферији, својим новостеченим капиталом, од Турака који су масовно напуштали ослобођени град, купио шест хектара земљишта за потребе изградње нове пиваре. „Пивара Јована А. и синова" на парни погон изграђена је на том земљишту 1884. и била једнa од првих индустријских предузећа у Нишу. Алексиначку пивару трансформисали су у фабрику слада. Услед недостатка јефтиног погонског горива, помагао је рад и отварање рудника угља. Са београдским окружним физикусом Ђ. Димитријевићем поседовао је повластице за истраживање и експлоатацију мрког угља у околини Алексинца. Такође је поседовао и повластице на коришћење налазишта парафинских шкриљаца код Алексинца. Уложени капитал није био довољан да рудници просперирају, па су повластице на угљенокопе 1903. продали Белгијанцу Е. Фроману (власнику угљених рудника, Белгијa), као и концесиона права на налазишта парафинских шкриљаца. Чланови фамилије А. живели су на свом имању на „Апеловцу", а у градско језгро Ниша преселили су се 1926. А. су били присталице Народне радикалне странке, а потом Југословенске радикалне заједнице. Били су у блиским пријатељским везама са Драгишом Цветковићем. Након смрти Јована (Јохана) А. синови Јосиф и Хуберт настављају да се баве пиварством. Водили су пивару под називом „Парна пивара Јована Апела Синови", али су производња и приходи и даље били мали. Јосиф А. оженио се 1903. Јелисаветом Винтер из Крушевца и са њом добио синове Јована и Ратибора и ћерку Марију. Преокрет у предузећу настаје када су зетови покојног А. и поједини индустријалци 1910. ушли у предузеће својим капиталом и њиме осавременили производњу, па се, поред пива, производио и вештачки лед. Основано је „Пиварско друштво Нишавац". Хуберт је у међувремену изашао из пиварског посла. Пивару је 1925. преузео Гедеон Дунђерски у десетогодишњи закуп. Након десет година, 1935. пивару „Апеловац" преузео је Јосифов син Јован А. и постао једини власник. Почетком четрдесетих година XX в. пивара је спадала међу најуспешнија пре-дузећа Моравске бановине. Производња је још више интензивирана током II светског рата, када је Јован А. изабран за члана општинске управе Ниша, па је лакше решавао проблеме у производњи. Почетком 1945. пивара „Апеловац" поднела је захтев за регистрацију, али је, уместо тога, средином следеће године, објављено да долази до промене власништва, тј. до национализације. Породици А. ослобођење је донело исту судбину као и многим имућним предратним фамилијама. Ратибор је оптужен, затворен и одузета му је целокупна имовина. Убрзо је оптужен и осуђен и његов брат Јован, којем је такође одузета имовина. Оба брата су након тамновања умрла у Београду. Део града Ниша и данас носи назив „Апеловац".

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Гргашевић, Индустрија Србије и Црне Горе, Зг 1924; В. Симић, Развој угљенокопа и угљарске привреде у Србији, Бг 1958; С. Андрејевић, Сто година пиваре „Ниш", Ниш 1984; С. Станковић, „Апели, индустријалци", Расински анали, 2008, 6.

Владимир М. Николић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)