АФОРИЗАМ

АФОРИЗАМ (грч. frismo": изрека, дефиниција), сажета и духовито исказана мисао у облику невезане прозне реченице. Термин је потекао из истоимене збирке медицинских савјета античког љекара Хипократа и његових ученика, у коју су уврштени списи настајали у току V и прве половине IV в. п.н.е. Сродни су му термини мисаона фигура, апофтегма, максима, нарочито епиграм, а на нашим просторима изрека и пословица. У савременом добу представља ауторску варијанту народне пословице, а усмјерен је углавном на исмијавање друштвених недостатака. Као такав чини идеалан спој филозофије и књижевности. Филозофски аспект садржан је у његовој мисаоности, а књижевни аспект чине наглашена фигуративност, сликовитост и конкретно-чулна значења. Тематика му је готово искључиво етичка и политичка, а основни унутрашњи покретач афористичког израза утемељен је на парадоксу, на неочекиваном поређењу, на досјетки, на алузији, ироничној игри ријечима, на моменту изневјереног очекивања и сл. У српској књижевности присутан је већ крајем ХVIII в. у Малом буквару за велику децу (Беч 1792) М. Максимовића, гдје има просвјетитељско-дидактичку функцију, а остварен је у облику рјечника у којем се по азбучном реду најчешће исмијавају калуђери и жене. У ХIХ в. снажно је заступљен у дјелу Ј. Стерије Поповића, као и у многобројним алманасима и забавним календарима, као дио „смесица" и других рубрика, а усмјерен је на исмијавање малограђанског живота, на критику однарођавања и моралних девијација. Популаран је и у генерацији романтичара, нарочито у дјелу Љ. Ненадовића и Ј. Ј. Змаја, а широку заступљеност добија у хумористичко-сатиричкој периодици друге половине ХIХ и почетка ХХ в. (Змај, Жижа, Стармали, Враголан, Страдија), те у хумористичко-сатиричким дјелима реалиста: М. Глишића, И. Огњановића Абуказема, С. Сремца, Б. Нушића, нарочито Р. Домановића, гдје се у облику осамостаљене мисли појављује као дио сложенијих жанрова (хумор, сатира, пародија). Карактеристичан примјер проналазимо у Домановићевој Страдији: „Није овде главно одржати земљу, већ што дуже одржати кабинет". Посебну врсту филозофског а. у првој половини ХХ в. проналазимо у Мислима (Бг 1913) С. Винавера, Мислима (Бг 1931) Б. Кнежевића и Мислима и рефлексијама (Бг 1933) Богдана Поповића. Друштвени услови у другој половини ХХ в., најприје у доба комунистичких репресија, а затим и режима С. Милошевића, створили су свјетски признату афористичку школу (Београдски афористички круг), с читавим низом прилога у дневним новинама, специјализованим листовима (Јеж, Ошишани јеж), те посебним књигама многих аутора (В. Булатовић Виб, Д. Радовић, Б. Црнчевић, П. Ковачевић, М. Илић Минимакс, Р. Закић, А. Баљак и др.). Актуелни тренутак посвећен је проблемима економске и политичке транзиције: „Опасно се примичу бољи дани", „Моја земља је мала, али растресита", „Границе Србије стежу обруч око Београда" (А. Баљак).

ЛИТЕРАТУРА: Б. Поповић, „Злоупотребљени афоризам", ЛМС, 1933, 336/1; Ј. Делић, „Вријеме aфoризмa", Дoмeти, 1986, 12, 46/47; А. Баљак, Историја афокалипсе: антологија српског сатиричног афоризма, Бг 1987; В. Теофиловић, „Афоризам као књижевна врста", у: Књижевни родови и врсте – теорија и историја, IV, Бг 1992; Г. Максимовић, „Афористички смијех Михаила Максимовића", Књижевна реч, 1997, 485–486–487; В. Милинчевић, „Прилог проучавању афоризма у српској књижевности деветнаестог века", ЛМС, 2004, 180, 474/6; Енциклопедија афоризма, 1–2, Бг 2004.

Горан Максимовић; РСЕ

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)