АВАЛСКИ ТОРАЊ

АВАЛСКИ ТОРАЊ, радијски и телевизијски торањ подигнут на Авали. Архи-тектонско-конструктивни подухват од брут бетона пројектовали су архитекте Угљеша Богуновић и Слободан Јањић и инжењер-конструктор Милан Крстић. Изградњу је од 1960. до 1965. изводило предузеће „Рад" из Београда, а након постављања телевизијске и радио-антене на врху, торањ је пуштен у рад маја 1965. Стабло торња, троугластог пресека са страницама дужине 7,30 м, изведено је од армираног бетона, док су сами углови кружно ојачани и формирани с монтажним елементима од центрифугираног бетона. Од 37. м торањ је био константног пресека целом висином. У појасу на висини од 102. до 135. м налазила се петоспратна дванаестоугаона стаклено-алуминијумска гондола која је била конзолно везана за стабло торња. У гондоли су се налазили сала за ПТТ уређаје, тераса за антенске системе, сала за радио-телевизијске уређаје, просторије ресторана и бара, као и тераса намењена панорамском разгледању Београда и околине. До гондоле су водила два брза лифта. Објекат је грађен у четири фазе: прва, од темељења до 37. м; друга и трећа, изградња горњег дела стуба, конзоле и гондоле од 37. до 135. м; те четврта, поставка антенских система на врху објекта. У торањ је уграђено више од 4.000 т армираног бетона. Темељи се састоје из три самца квадратног облика са страницама од 4,5 м и дубине око 1,45 м, а за њих се зглобно везују ноге торња. Овај конструктивни захват омогућавао је да се у време најјачих удара кошаве торањ безбедно њише у распону од око 1 м. Подножје торња се налази на надморској висини од 439 м, а висина објекта, заједно са 60 м високом ТВ антеном, тешком око 25 т, била је 202,87 м, тако да се његов врх налазио на надморској висини од 641,87 м. Премда је базична форма оваквих објеката одређена специфичним и прецизним функционалним захтевима, А. т. је по много чему био грађевина јединствена у свету тог доба – био је једини торањ који је за пресек имао једнакостранични троугао (који је симболизовао српски троножац), један од веома ретких торњева који није био директно утемељен, него се стабло торња разгранавало и ослањало на три крака која су га чврсто везивала за тло. Улаз у објекат је на тај начин био знатно издигнут од терена и решен путем платформе-рампе. Торањ је све до разарања од стране НАТО алијансе 29. IV 1999. био највиша грађевинска конструкција на Балкану. Како је А. т. био један од најупечатљивијих обележја и симбола Београда, 2001. покренута је широка иницијатива за његову обнову и основано Удружење љубитеља А. т. Њиховим ангажовањем прикупљена су почетна средства за реконструкцију која је отпочела 2005. према оригиналним плановима из 60-их година. Торањ је поново пуштен у рад 21. IV 2010.

ЛИТЕРАТУРА: „ТВ торањ на Авали", Борба, 27. II 1966; „Торањ на Авали", Политика, 25. VII 1966; М. Митровић, Новија архитектура Београда, Бг 1975.

Милан Мирковић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)