АВРАМОВИЋ, Димитрије

АВРАМОВИЋ, Димитрије, сликар, карикатуриста, писац (Шајкаш, 7. III 1815 – Нови Сад, 1. III 1855). Похађао цртачку школу Атанасија Николића у Новом Саду, а сликарство учио код Димитрија Јовановића, Алојзија Кастање и Јована Иванића. Усавршавање наставио у Бечу (1833) копирајући дела старих мајстора и студирајући на Сликарској академији (1836–1840). Упоредо је радио у атељеу познатог бечког сликара и педагога Фридриха Амерлинга. У Бечу је под утицајем италијанског вајара Антонија Канове израдио Апотеозу Лукијана Мушицког (1840), на којој романтичарски глорификује националног песничког генија. У то време насликао је и неколико портрета савременика, од којих се истиче портрет Вука Караџића. Изабран за иконописца новосаграђене Саборне цркве у Београду 1841, а овај обимни посао завршио је 1845. Истовремено је у Београду сликао портрете кнеза Михаила Обреновића, митрополита Петра Јовановића, књижевника Симе Милутиновића Сарајлије, професора Димитрија Исаиловића, иконостас капеле старог митрополитског двора и иконе иконостаса Карађорђеве цркве у Тополи. Током револуције 1848. учествовао у политичкој борби против мађарона успелим политичким карикатурама, првим код Срба, а касније их је објављивао у листовима Шумадинка, Подунавка, Шаљивац и Седмица. Осликао и иконостас, сводове и зидове манастира Раваница у Врднику (1852–1853), потом престоне иконе и две мање иконе за Христов гроб српске цркве у Шајкашу (1854). Стилска припадност његовог уметничког дела је двојака. Ране портретске радове одликују строгост цртежа и уздржаност колорита, док је у каснијим радовима заокупљен колористичким и светлосним односима. Знатно обимније црквено сликарство, светлог и меког колорита, стилски је блиско схватањима бечке назаренске школе која има обележја раног романтизма. За време боравка у Србији показао је посебно интересовање за српске средњовековне споменике и српску народну ношњу. Ради проучавања српских старина, обишао је 1846. манастире Манасија и Раваница, а 1847, уз новчану помоћ владе Србије, и Свету Гору. Објавио је књиге Описаніє древностій србски у Светой (Атонской) гори (Бг 1847), са 13 литографисаних таблица, и Света Гора са стране вере, художества и повестнице (Бг 1848). У првој књизи су преписи повеља српских владара и слике застава, печата, пехара, посуђа и ношње, а у другој описи светогорских манастира. У периодици је објавио преводе с немачког (неколико одломака из Винкелманове Историје древне уметности). За дописног члана Друштва српске словесности изабран 1847.

ЛИТЕРАТУРА: В. Петровић, М. Кашанин, Српска уметност у Војводини, Н. Сад 1927; П. Васић, „Димитрије Аврамовић", УП, 1940, 8; М. Коларић, Класицизам код Срба, I, Бг 1965; П. Васић, Димитрије Аврамовић, Бг 1970; М. Јовановић, Српско сликарство у доба романтизма, Н. Сад 1970; Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије: 1791–1848, Бг 1986; М. Јовановић, Међу јавом и мед сном, Бг 1992; Б. Вујовић, Саборна црква у Београду, Бг 1996.

Олга Микић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)