АЛГОЛОГИЈА

АЛГОЛОГИЈА, наука о алгама. Први период у развоју а. карактерише се сакупљањем, описивањем и класификовањем алги, сазнањима о великој разноврсности индивидуалног развића, као и многобројним начинима бесполног и полног размножавања. Крајем XIX в. почиње проучавање физиологије алги, а интензивирају се и цитолошка истраживања. У XX в. ревидирају се дотадашње класификације, а све више пажње поклања се еколошким и фитогеографским истраживањима. Проучавају се могућности коришћења алги као алтернативних извора хране, сировина за производњу специфичних активних супстанци или других производа, користе се у процесима биолошког пречишћавања отпадних вода и сл. У многим земљама се одабране врсте масовно гаје, а њихова биомаса налази разноврсну примену у индустрији, пољопривреди, биотехнолошким процесима и сл. Први подаци о алгама Србије су хербарски примерци пршљенчица (Charophyta) у збирци Института за ботанику и ботаничке баште „Јевремовац", Биолошког факултета Универзитета у Београду, а које је у периоду 1851–1880. сакупио Јосиф Панчић. Прве податке о алгама, објављене у научном часопису, дао је Јулио Шаршмит 1883. Први период у развоју а. обележен је флористичко-таксономским радовима Паула Магнуса, Миливоја Симића и Данила Катића. Други период развоја а. обухвата период 1907–1910. У том периоду алге се проучавају како са флористичког и таксономског, тако и са еколошког аспекта. Овај период обележен је радовима ботаничара Недељка Кошанина. Трећи период припада добу 1930–1940. Тада се, у оквиру хидробиолошких истраживања, јављају прве студије о сезонској динамици, просторном распореду, квалитативно-квантитативним односима, примарној органској продукцији, посебно планктонских заједница алги. Указује се на значај алги за рибарство, индикацију квалитета воде и улоге у процесима пречишћавања вода. Носиоци ових идеја били су оснивачи савремене хидробиологије у нас Синиша Станковић, Стеван Јаковљевић и Ђорђе Протић. Историјски гледано овај период је најзначајнији са аспекта развоја а. у Србији, будући да у себи синтетише све раније започете правце истраживања, а истовремено је и колевка скоро свих праваца будућих проучавања алги. Четврти период почиње 1949. Основна карактеристика овог периода је систематичан и континуиран рад већег броја истраживача и научника у свим типовима акватичних биотопа Србије, а највећи допринос проучавању алги тада су дали Даринка Миловановић и Радивоје Мариновић. Поред класичних алголошких праваца развијају се и нове научне области (нпр. експериментална а.), a у научноистраживачки рад уведене су нове методе. Створене су прве колекције култура алги у Институту за ботанику Био. ф. у Београду (1958) и у Лабораторији за примењену фикологију Одсека за биологију ПМФ-а Универзитета у Новом Саду (1976). Основни трендови савременог тренутка у а. на подручју Србије одликују се радом на систематизацији података и истраживању савремене флоре и вегетације, таксономско-хоролошкој и еколошкој обради појединих еколошких и систематских група, утврђивању стања и решавању проблема загађености акватичних екосистема на основу алги биоиндикатора, одржавању и обогаћивању колекција култура алги и истраживању могућности њихове примене у практичне сврхе.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Миловановић, „Библиографски преглед алголошких испитивања у Србији до 1947. године", ГПМ, Серија Б, Бг, 1947, 1–2; Ј. Блаженчић и др., „Библиографија радова о алгама и алголошким истраживањима у СР Србији од 1947. до 1980. године", ГИББУБ, 1985, 19; Ј. Блаженчић, „Преглед развоја алгологије у Србији од 1883. до 1983. године", ГИББУБ, 1986, 20; „Допуна библиографије о алгама и алголошким истраживањима у СР Србији до 1980. године", ГИББУБ, 1991, 23.

Јелена Блаженчић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)