АУТОНОМИЈА

АУТОНОМИЈА (грч. atonomiva: самосталност), известан степен самосталности одређене територије (аутономне области) или социјалне групе унутар државе. Аутономна област или социјална група има право на самостално доношење и примену прописа. Прописе доноси обласна скупштина, односно скупштина социјалне групе. Становници аутономних области имају сва права гарантована свим грађанима у држави, али и посебна права која припадају становницима те области или припадницима одређене социјалне групе. Тако они бирају посланике, тј. одборнике за своју обласну скупштину, али и посланике у централни парламент (скупштину). Право аутономне области изведено је из суверене државне власти (устава или, ређе, закона). А. може бити територијална и културна. Територијалну а. имају целовита географска подручја у држави. Културна а. је право етничких група (мањина) да очувају и развијају своју културу и језик кроз институције које сами стварају (школе, факултете, цркве, тј. верске заједнице и друга удружења). А. није исто што и самоуправа. Постоји а. која подразумева да је област овлашћена да сама доноси из свог делокруга одређене обавезне правне прописе, а локална самоуправа има у виду право на вођење управе и судства по прописима које је донела централна државна власт. Аутономна област се нормативно разликује од федералне јединице. Федерална јединица се непосредно укључује у федерацију, а аутономна област посредно, преко федералне јединице. Аутономна област нема битне елементе суверене државне власти (државности) која постоји на страни федерације.

ЛИТЕРАТУРА: Е. Спекторски, Држава и њен живот, Бг 1933.

Илија Бабић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)