АКУСТИКА ПРОСТОРИЈА

АКУСТИКА ПРОСТОРИЈА, део архитектонске акустике, који се бави свим врстама звучних појава у затвореном или полуотвореном простору (с изузетком једино тзв. слободног простора). Циљ је да се у таквим просторима (стамбеним и радним собама, јавним просторијама, салама, амфитеатрима, халама) постигну што бољи и што пријатнији услови слушања звука (природног или репродукованог), а то су разумљивост и природност говора, те пуноћа и лепота звука музике. До краја ХIX в. све се радило на основу стеченог искуства, што важи и за полуотворена античка позоришта – амфитеатре. Почеци научних истраживања везани су за Американца В. К. Сабина и 1900, али прави развој отпочиње тек 1917. с појавом електронске цеви и појачавача, али и електронских мерних уређаја без којих нема примењене науке. У Србији је прве принципе а. п. применио архитекта Григорије Самојлов, професор Архитектонског факултета, пројектујући крајем 30-их година XX в. салу биоскопа „Београд" (данашње Позориште на Теразијама), а затим и многе друге (свечана сала САНУ, амфитеатри на Машинском факултету у Београду). Први научни осврт на ову област на универзитету дао је Александар Дамјановић 1948. као предавач Електроакустике на тек отвореном Електротехничком факултету у Београду. Пројекти већих објеката који садрже и акустичко решење јављају се тек почетком 60-их година ХХ в. (нпр. Велика дворана Дома синдиката у Београду изграђена је 1956. без акустичког дела пројекта). Изузетак су биле просторије за снимање звука (студија), нпр. у Радио Београду, које су још пре 60-их година дизајнирали инжењери С. Милосављевић и М. Марјановић. Међу те пионире нешто касније укључује се и В. Димић из Радио Новог Сада. У Србији, посебно у Београду, делује већи број стручњака из ове области, који чине вероватно најјачи центар у целом региону, а постоји и законски пропис да се ни један јавни објекат у којем се одржавају скупови не може градити без пројекта из акустике.

ЛИТЕРАТУРА: Х. Ш. Куртовић, П. Б. Правица, Д. Д. Калић, Примењена акустика у Србији, Бг 2003.

Хуснија Куртовић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)