АЛГЕ

АЛГЕ (Аlgae), група нижих, најчешће водених биљака. То су једноћелијски, колонијални и вишећелијски организми чије вегетативно тело (талус), величине од неколико микрометара до више десетина метара, нeма стабло, корен и лист и у чијим се ћелијама налазе пигменти из групе хлорофила, каротеноида и фикобилина. Основни начин њихове исхране је фотоаутотрофан. Размножавају се вегетативно, покретним и непокретним спорама, и полно, при чему доминира хаплоидна фаза. Највећи број а. налази се у води (слаткој, сланој, бракичној, термоминералној), а многе су се прилагодиле и животу у земљишту, на кори дрвећа, влажним стенама, тј. на свим осветљеним и мање-више влажним местима. Око 30 хиљада врста а. сврстано је у девет раздела: црвене, златне, силикатне, ватрене, мрке, жутозелене, еуглене, зелене и пршљенчице. Модрозелене (Cyanophyta) и прохлорофите неки научници сврставају у а., а други (већина) у бактерије. Значај улоге а. се повезује са појавом првих фотосинтетичких организама на Земљи (модрозелене а.) чијом су активношћу (ослобађање кисеоника) остварени услови за појаву аеробних организама. A. су и значајани продуценти органске материје у биосфери: процењена производња биомасе у океанима је 550,2 милијарди т годишње, или 1,3–2,0 т суве масе на 1 ха површине воде, односно нешто више од ¼ укупне органске материје на планети. Оне су незамењив извор кисеоника којим се обогаћују атмосфера и хидросфера. Многе се користе у исхрани људи и животиња, из њих се добијају лековите супстанце, сировина су за добијање агарагара, алгината и јода, али и биоиндикатори квалитета вода и важна карика у процесу њиховог чишћења. У Србији су нађени представници свих раздела а., изузев мрких, а констатоване су и а. које су нове за флору Европе (Batrachospermum cayennense и Arthrospira fusiformis). Од 1.928 регистрованих врста, највећи број припада зеленим (725) и силикатним а. (610), мада је забележен и знатан број пигментисаних еугленофита (267) и цијанобактерија (220). Наши алголози Ј. Блаженчић и В. Ранђеловић описали су нову врсту за науку (Chara visianii). У едицији Флора алги Србије публикована су два тома: Cyanophyta (Бг 1996) и Rhodophyta (Бг 2003). На Катедри за алгологију, микологију и лихенологију Биолошког факултета у Београду оформљена је библиотека научних радова, докторских дисертација и магистарских радова у којима су објекат истраживања а. На истој Катедри, као и на ПМФ-у у Крагујевцу, постоје богате алголошке збирке општег (преко 2.500 узорака) и специјализованог (Charophyta, 2.098 узорака) карактера, а у Лабораторији за примењену фикологију Департмана за биологију и екологију ПМФ-а у Новом Саду налази се колекција култура цијанобактеријских сојева са око 500 изолата из земљишта и воде Србије и других региона.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Блаженчић, М. Цвијан, Р. Лаушевић, „Диверзитет слатководних алги Југославије са прегледом врста од међународног значаја", у: Биодиверзитет Југославије са прегледом врста од међународног значаја, Бг 1995; J. Blaženčić и др., „Batrachospermum cayennense Montagne ex Kützing, 1849. (Rhodophyta), a new species for Europe", Arch. Biol. Sciences, 2000, 52 (3); З. Свирчев, Микроалге и цијанобактерије у биотехнологији, Н. Сад 2005.

Јелена Блаженчић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)