АНТИЋ, Мирослав

АНТИЋ, Мирослав, књижевник, новинар, режисер (Мокрин, Банат, 14. III 1932 – Нови Сад, 26. VI 1986). Школовао се у Мокрину, Кикинди и Панчеву, студирао славистику у Београду. Огледао се у поезији, прози, роману, драми, филму, сликарству, новинарству, путопису. Његову рану песничку фазу, поред утицаја М. Црњанског, Д. Васиљева, О. Давича, те С. Јесењина и В. Мајаковског, карактерише снажна тежња да сопствени живот преточи у песнички мит. У почетку поезију му одликује повишен, екстатичан тон, с доминацијом еротике и назнакама фолклорног еротикона, што током времена добија форму универзалне љубави и свеопште емпатије према ближњем, завичајном простору, повређенима, слабима, деци. Популаран и прихваћен од читалачке публике непосредношћу наступа и јавним говорењем поезије, стекао је ореол боема, маштара и великог детета. У књижевности се јавио лирским поемама, прикривајући песничко неискуство спонтаношћу, искреношћу и снажним, пантеистичким доживљајем света. Израз му одликују исповедни тон и необичне, смеле језичке конструкције, засноване често на игри речима и њиховим облицима. Повремена распричаност и одсуство критичке дистанце у обликовању песничке идеје резултирали су доминацијом често аутентичног и спонтаног исповедног гласа. Захваљујући естрадном наступу, брзо је стекао велику песничку популарност, прилагођавајући се укусу публике и удаљавајући се од кључних токова српске поезије друге половине XX в.

Објављивање изабраних (1982) и сабраних дела (1998) омогућило је свестранију критичку валоризацију његове поезије. Повишеност поетског тона у почетној фази, прочитана претежно у естрадном коду, у каснијим тумачењима прима се у знаку аутентичног трагања за универзалним ознакама човекове егзистенције (слобода, оствареност, занос, љубав, пријатељство, спонтаност, пролазност). У сенци пренаглашеног реторичког геста често је у критичком читању остала непримећена аутентична упитаност над трагички осенченом судбином човека у више хиљада стихова. У његовом поетском писму издвајају се два језичка модела: један, говор песниковог детињства у језичкој фактури поеме, и у тематизацији антејских мотива војвођанске равнице, пејзажа, духа, памћења (Војводина, Срем, Кикинда); други, апстракција и сложена фигуративност, рефлексивна лирика и песничке творевине с космогонијским мотивима (Концерт за 1001 бубањ, Н. Сад 1962, Мит о птици, Н. Сад 1979, Савршенство ватре, Н. Сад 1982). Творац је својеврсне личне космогоније, најчешће саопштене у форми парадокса и поетских силогизама. У познијим делима химнични тон слављења живота постаје стишанији, а поетски исказ добија трагичнији тон. Постхумна књига Издајство лирике (Н. Београд 1995) издваја се документарном основом и специфичним односом према лирском, између дневника и лирског бедекера (утисци с путовања, књижевна дружења, пријатељи и обични људи), у распону од неколико деценија. У концизној форми Андрићевих „знакова поред пута", он исписује својеврсну исповест о себи и другима, често и дијалог са самим собом, разастрт у прошлост и будућност, као једна врста свођења животних и песничких рачуна и унутрашњих преиспитивања.

Изузетну рецепцију доживеле су његове књиге за децу Плави чуперак (Бг 1965) и Гарави сокак (Н. Сад 1973). За своје књижевно стварање намењено деци А. истиче да је настало као реакција на мит о несрећном детињству, које је као опште место одбацио. Песничким прецима у овој области сматрао је Змаја, Д. Максимовић, Г. Витеза и А. Диклића, сврставајући се у поетички круг модерних песника за децу (Д. Радовић, Љ. Ршумовић, Б. Црнчевић, Д. Лукић и др.). Заснована на новом и песнички аутентичном приступу детињству, поема Плави чуперак је постала једно од најважнијих дела књижевности за млади узраст. Мотив инфантилне, дечје љубави – дотле прећуткиван или посредован у безазленим назнакама и далеким алузијама – увео је у савремену књижевност за најмлађе, описујући лирски суптилно и духовито специфични немир који прожима ово животно доба. Љубавна емоција у дечјем окружењу, саопштена језиком снова, слутњи, маштарија и наговештаја, везује се, као и у свету одраслих, с осећањем загонетности и неизрецивости. Поема Гарави сокак, иако заснована на реалистичкој и повремено натуралистичкој слици живота у ромској популацији, преображава се у лирску, местимично сентименталну параболу о трагичном животном усуду једног народа. У симболичкој равни, међутим, представља апотеозу животној спонтаности и непролазној лепоти духа детињства. По креативном спајању лирског и универзалног доживљаја дечјег одрастања, А. се сврстава у аутентичне дечје песнике сент-егзиперијевског типа у чијој визури се детињство схвата као изворно доба људског живота.

А. је био истовремено песник лирске интиме, унутрашњег говора и екстровертног животног стила. Подручју естраде припада изузетно упечатљиво, аутентично казивање властите поезије и глас кафанског човека, поклоника музике, дерта и боемије, па чак и вишегодишњи стаж певача староградских песама у кафани. Многе његове песме су компоноване (поему Војводина је композитор Рудолф Бручи преточио у музички облик кантате), а писао је и текстове за композиције познатих музичара и кантаутора (А. Дедића, П. Готовца и др). У журналистичком стварању (Панчевац, Политика, новосадски Дневник) он је испољио нагон „скитнице" и „путника" досежући највиши домет репортажом. У разним листовима објавио је преко 1.500 прилога. Значајан је и као уредник и новинар у публикацијама за децу и младе – уређивао је Пионир, основао прву домаћу ревију за џез и забавну музику (Ритам), покренуо и уређивао Невен, обновљено издање Змајевог часописа за децу.

Василије Радикић

Филмско деловање започео је као сценариста краткометражних филмова. Припада првој генерацији аутора „Неопланта филма". Од 1966. режирао већи број краткометражних и дугометражне игране филмове Свети песак (1968) и Доручак са ђаволом (1971), с којим је освојио Златну арену за сценарио на фестивалу у Пули. Његови најистакнутији кратки филмови су Друга обала (1977) и Споменик (1978). У већини филмова, за које је сам писао сценарије, суочава се са деликатним политичким мотивима у идеолошки пренаглашеним послератним годинама када страдају идеали његових јунака. Својим литерарним искуством оплеменио је и ликовно обогатио ове теме тоном поетског симболизма. Иако је скромно тврдио да „гостује на филму", оставио је значајан траг у естетици која се везује за најуспешнији период развоја домаћег филма у другој половини 60-их година XX в.

Никола Стојановић

ДЕЛА: Испричано за пролећа, Бг 1950; Насмејани свет, Н. Сад 1955; Псовке нежности, Цт 1959; Изабрана дела, Н. Сад 1982; Сабрана дела, Зг 1986; Н. Сад 1997--1998.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Ређеп, „О Плавом чуперку Мирослава Антића", ЛМС, 1966, 398, 5; В. Калезић, „Мирослав Антић и његова поезија", у: М. Антић, Лева страна света, Н. Сад 1971; М. Марковић, Орфејеви сапутници, Н. Сад 1985; Д. Ређеп, Улепшавање невидљивог (Хагиографија о Мирославу Антићу), Сар. 1988; Т. Петровић, Историја српске књижевности за децу, Врање 2001

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)